"K'o nekad u osam i sad prodjem ulicom tvojom
I stanem sam pod prozor tvoj.
Ponekad u osam i sad zvizdim ulicom tvojom,
I stanem  sam pod prozor tvoj.”

Na samom početku prvog semestra, na jednom od uvodnih predavanja iz anatomije, Vanja je došao do iznenađujućeg otkrića. Radilo se o tome da je podbuli, sa ogromnim podvaljkom, docent, koji je odavno trebalo da se reši tog zvanja i pomeri se jednu stepenicu više u akademskoj hijerarhiji, uprkos tome što su svi, i stariji studenti i saradnici u nastavi i profesori, mislili da je užasno naporan i dosadan, počeo smrtno da ga vuče u san. Istog momenta kada bi ušao, čak i u prazan amfiteatar, Vanja je bivao s jedne strane mentalno smlaćen, sa druge opijen mirisom spavanja (konkretno to je bila mešavina mirisa mazuta koji je goreo u fakultetskoj kotlarnici, mirisa iznova i iznova prženog ulja iz menze koja se nalazila u zgradi i mirisa omekšivača za bebinu odeću koji je puštao uvek rašireni veš unuke jedne od pomoćnih radnica, koja je živela u rupi ispod kaskadne učionice još od ’81, čija je ćerka pobegla sa detetom od muža nasilnika). Kada bi se na opisanu olfaktornu omamu dodao audio-vizuelni docent i krenuo o kostima gornjih ekstremiteta, Vanja bi momentalno padao u san. Isprva ga je bilo sramota, povlačio bi se u redove koji su se bližili plafonu, uredno bi pred sebe otvarao anatomsku svesku i beležio makar naslov a onda bi preko istog pomoćnog udžbenika prekrstio ruke i glavu namestio tako da iz žablje perspektive odaje utisak kao da je svestan.

Slo24ultra biciklistička je trka u Sloveniji, koja se održava

Ne znam kako vi, ali kod mene sedmica pre rođendana izaziva jedno posebno stanje i što se više puni godina koju navršavam, sve je veća teskoba koja me pritiska. Dan pre pomenutog, me baš smlati i, pravo da vam kažem, najradije bih do daljnjeg odložila i slavlje i čestitanje, jer se ne osećam spremno da obrnem tu poslednju cifru. Mislim, nekako bih da ostanem u zatečenim godinama.

    - живот нам баш промиче,али траг од живота може потрајати ( Гђа М.Васић)
радници градског зеленила, а према дугогодишњем уговору, одрадише јесењи сервис флоре у нашем кућном парк(ићу), а Унука искористила прилику па узурпирала један кутак за свој школски еколошки пројекат под називом Џивџани града те јој поменути подигоше солитер за врапце богато опскрбљен шароликим кљукљуц асортиманом и са потребним џбуновима флоре које их привлаче. врабише ,које ја ко зна кад уочих по крошњама у улицама града, јер их јок, су битни обзиром да тамане комарце, али и што својом живахношћу и цвркутом уносе неки релакс у живце нам, база је пројекта Унукиног. наравно успут зрихташе и базен са водоштрцом прошаран позлаћаним рибама и корњачицама,ofskroz.

               Evo ponovo naše IQIQIQ sa najnovijim vestima iz nesvesti. Dobrodošli u našu stvarnost.

               Можда сам већ стара, али даћу вам добар савет: немојте синовима дати имена Бранислав и Хранислав. Вероватно ће ме ударити гром у кухињи док правим палачинке као заслуга што се служим црним хумором према покојним баби и деди, па и покојном стрицу и оцу.