Građen više kao hrt nego kao mačka, pouzdano je izmeren pri brzini od 105 km/h. Iako u zatočeništvu živi i preko 20 godina, u divljini je to svega deset: uništeni brojnim sprintovima, zglobovi stradaju te životinja umire od gladi jer više ne može da lovi. Govorim, naravno, o gepardu. Poslednji preživeli iz roda koji je, kako fosilni nalazi pokazuju, imao makar pet vrsta, uključujući mačku-sprintera veličine lava koja je stepama jurila pre pola miliona godina, gepard izgleda odavno juri ka konačnom izumiranju. Da li je zaista tako?

 

Za sve postoji „prvi put", pa i za samostalno kreiranje web sajta. To iznuđeno, ispostaviće se, uzbudljivo cyber  iskustvo, supruga i ja smo, bezmalo u „znoju i suzama", sticali prethodnih nekoliko dana. Za razliku od predsednika Republike, imali smo samo jednog savetnika od koga smo dobili osnovna uputstva. Sve mimo toga dobili smo, naravno, od Googla.

Kada sam rano jutros, posle naporne virtuelne gimnastike, vreću kostiju izručio na krevet, postao sam svestan koliki danak smo platili sopstvenom neznanju. Sve, naravno, ima svoju cenu, pomislio sam užurbano skrolujući

Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.  

Dunav ispred Beograda je prava zamka za ređe vodene ptice. Prvo mi je B. javio da je prevez i dalje u jatu riđoglavih pataka ispred sportskog centra 25. maj, pa sam ga ugledao čim sam došao. Većina pataka je na vodi držala kljun ispod krila i glavu položenu na leđa. Ni prevez nije bio izuzetak, no njegova narandžasta glava je upadljivo odudarala od okolnih riđih. Taako.. štiklirana i poslednja patka koja se viđa kod nas.

 

 

 Pokušavam ovih dana da napišem blog o jednom teškom matematičkom problemu, pa sam u predahu razmišljao o tome šta je u matematici ljudima intuitivno prihvatljivo, a šta ne. Naime, mi smo svakodnevno suočeni sa potrebom da pravimo procene, da u nedostatku kompletne informacije nagadjamo ishode dogadjaja, ili, naprosto da igramo na sreću. Takodje je poznato da smo u toj proceni verovatnoća prilično loši matematičari, ali se

Evo prošlo već deset dana 2010-te godine a ja još nisam odjavio 2009-tu kako sam inače bio planirao. Okej, evo saću.

Dakle, cela prošla godina je bila Međunaroda godina astronomije. Tako su odlučile Ujedinjene nacije i odgovarajuća akta o tome su potpisale sve, tj. skoro sve, zemlje sveta. Naravno, i Srbija, kao moderna, napredna i razvijena zemlja koja svoj ubrzan razvoj bazira visokoj stopi ulaganja u nauku... oookeej, malo sam se zaneo,

A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom. 

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.

Prenosim vam tekst sa BBCSerbian.com. Skrajnut u senku frustrirajućih vesti o taksistima i vakcinama u Beogradu, klimatolozima i onima koji to nisu u Kopenhagenu, ovaj tekst slabo privlači pažnju - a u pitanju je vest koja uliva nadu da će boleština zvana rak za desetak godina biti zaista izlečiva, bez obzira na kojem organu i u kojem obliku se manifestovala.

 

 "Prekretnica" u lečenju raka 

Naučnici su u Britaniji po prvi put uspeli da utvrde mapu potpune genetske strukture dva najčešća oblika raka, koji se javljaju na plućima i na koži.