Miodrag Sovilj je radio svoj posao - časno i pošteno, kao i do sada. Od njega ne treba praviti ni atentatora niti bilo kakvog opozicionog lidera - zato što i jedno i drugo zapravo govori o duboko poremećenom vrednosnom sistemu društva u kom se novinarska čestitost i profesionalizam proglašavaju vanrednom hrabrošću sa jedne, ili napadom na njegovo prevashodstvo kralja, sa druge strane.

Kada bi bilo (to jest kada je bude) profesionalne, medijske solidarnosti, ovako bi ubuduće trebalo da izgledaju apsolutno sve pres konfenencije uzurpatora društva, koji se ovde neosnovano (samo)nazivaju političarima - kako onih na vlasti tako i njihove kvazi opozicije. Kada pres konferencije na kojima se zaista POSTAVLJAJU PITANJA postanu svakodnevica - tek tada će osnovano moći da se sumnja kako ovo društvo jeste na putu nekakvog, pre svega moralnog, a onda i svakog drugog ozdravljenja...

Kako to, otkud to, za čiji račun - da nam se svakoga dana kroz pisane medije negde iz drugog plana (ali sistematski) servira po jedna tobože usputna vest iz života оstrvske kraljevske porodice - ko je s kim danas porazgovarao za ručkom, šta je na nekom od kretanja kroz javnost obukla ta i ta gospođica s periferije kraljevske familije, kojom stazom su kroz šemšir šetali pod ruku neka od princeza i njen partner, šta je od tračeva o narečenoj porodici istinito a šta možda ne ...?! 

ОД СТРОФА – КАТАСТРОФА ДО МАХАБХАРАТЕ

У културним круговима чест је ламент над интернетом и друштвеним мрежама да су „пуни ђубрета“. То јесте тачно, али је и нека врста „киселог грожђа“ јер је већина књижевника, осим коришћења меила и компа као писаће машине – електронски неписмена. Једина озбиљнија имена која се баве новим могућностима интерактивне и електронске књижевности су Владислава Гордић – Петковић (књига „Виртуелна књижевност“, објављена пре десетак година), недавно Марко Недић са акцентом на неколико аутора и површним општим прегледом и Мирољуб Тодоровић – творац сигнализма који подстиче нове покушаје и експерименте и подржава сигналисте и сигнализам годишњим зборницима.

* * *
I pre no što sam počeo da radim u biblioteci, prema knjigama sam imao poseban odnos. Tezu kako postoje knjige koje određuju naše živote, ova prelepa žena čula je upravo od mene. Bio sam ubeđen da o tome neću govoriti, ali ne mogu da prećutim kako su stvari među nama postale vanredno ozbiljne onog časa kad je počela da pozajmljuje moje vlastite knjige. Pri tome, posebno interesovanje pokazivala je za one koje još uvek nisam ni napisao.

Mi ga najčešće nismo svesni - ali uvek postoji trenutak kada žena pred nama počne da se svlači. Kad počinjemo bivati sve bliži jedno drugom. To je zato što se prava žena uvek skida u slojevima: najpre odbacuje predrasude, pa stid, onda lošu prošlost, zatim jednoličnu sadašnjost - gaćice dolaze tek na kraju. Ne mogu opisati spokojstvo koje sam osećao pri pogledu na njena mala, špicasta kolena dok se približavaju stolu za kojim sedim. Pa ustreptalost ovlašnih dodira njenih dugačkih, negovanih prstiju u trenucima dok preuzima knjigu. Sekunde koje smo znali da produžimo toliko da nam je delovalo kako traju satima.

Priča o uklanjanju Starog savskog mosta i građenja novog kola Beogradom već godinu ili dve i prvo se pričalo da će biti premešten na Ratno ostrvo ali nije rečeno gde pa je to zaboravljeno. Skoro je rečeno od strane gradskih dužnosnika da sada ima dve nove varijante. Jedna solucija je da bude premešten na Adu Ciganliju kao veza sa Novim Beogradom, tamo u produžetku ulice Omladinskih brigada kao pešačko . biciklistički most. O drugoj varijanti obavestio je pre neki dan zamenik obelodanivši da su građani anketom izabrali mesto za most u parku kod Ušća a ispod nejga će biti restorani, suvenirnice i da je to dobra odluka jer šta ćeš u parku ako nema gde da se kafa popije. Posle je glavni urbanista rekao da ankete nije bilo i da će tek preko mreža ta anketa da se desi pa da građani odluče gde sa Starim savskim mostom.

Izjašnjavanje anketnim putem oko važnih gradskih tema je veoma dobra stvar i takva namera treba da bude pozdravljena. Ali ako se ozbiljno misli da se tako dobije relevantan odgovor građana i odluka možda, to podrazumeva da se upitanim građanima podastre projekat, 3D prikaz ili slika makete, mesto gde će da stave most, kako će da izgleda, koliko zelenila će biti uništeno, koliko košta izmeštanje i postavljanje na novu poziciju i to za obe predložene lokacije: za mesto na Adi Ciganliji ili parku kod Ušća. Tek tada građani mogu zaista da glasaju, tek kada budu znali dovoljno elemenata za odluku.

čitam sada  da je pred kraj razmišljao o samoubistvu, gorko je bio ranjen; da su ga prijatelji odgovarali i naglas, s njim, izvrgavali ruglu tu glupu ideju. to će biti smrt borisa davidoviča. nije voleo sažaljenja i sentimentalnosti ali jeste cenio iskrenost svojih prijatelja.

"Potpiši", rekao je oficir, "tvoj muž, Rade Panić, bio je ruski špijun, staljinista, izdajnik, neprijatelj naroda. To je šta ovaj dokument sadrži. Potpiši smesta!" Eva Panić nije mogla da odluči šta joj je bilo bolnije da čuje: opisivanje njenog muža kao izdajnika, ili pozivanje na njega u prošlom vremenu. Samo koji tren ranije je čula da se Rade, njen Rade kojega je volela svom dušom svojom, obesio u zatvoru. Novosti su je bacile u stanje šoka. Jedva da je počela da pojmi stravičnu realnost njegove smrti, a sada je nazivan izdajnikom i neprijateljem naroda. Osećala je kako počinje da joj narasta tupost u svim čulima.

Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici), Akademska knjiga, Novi Sad, 2019.

Preuzimajući identitet svog glavnog junaka - subotičkog pesnika, bibliotekara i konceptualnog umetnika Slavka Matkovića, osnivača slavne (neo)avangardne grupe Bosch+Bosch - istoričar umetnosti Nebojša Milenković napisao je, pre svega, roman o idealima. "Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici)" priča je o moći i nemoći umetnosti, o gradu (Subotici) i njegovoj najslavnijoj građevini, jednoj zemlji (Jugoslaviji) i njenoj umetničkoj sceni, o strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. Istovremeno to je i priča o subotičkim gradograditeljima ali i njenim samoubicama - kao "zaštitnim znakovima" ovog lepog grada. O pseudo-istorijama i fantastičnim povestima za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta, a koje leže duboko upisane u kolektivne memorije stanovnika grada.

Glavni protagonista, Slavko Matković, protitip je antijunaka: idealista, nesnađen, dosledan, radikalan, svoj. Milenkovićev roman je i knjiga o pisanju i čitanju. Umnožavanjem identiteta, junaci iz knjiga koje čita nastanjuju svakodnevicu Milenkovićevog glavnog junaka koji upravo kroz igre zamena identiteta traži izlaz iz sve teskobnije svakodnevice jugoslovenskih građanskih ratova devedesetih. Iz drugog plana, sve vreme trajanja priče - nazire se Grad, zajedno sa svojom najlepšom građevinom. Neke nedorečene ljubavi i jednako misteriozne smrti...