Objavljeno Saturday, 13. October 2012. Ovaj tekst objavih 2012 godine pa sada opet da ga ponovim jer eto nje će opet biti medju nama u Muzeju savremene umetnosti … a hteo sam onda da kažem, sada i ponavljam, da sve to sa njom i promocijom ovde u Beogradu nije fer prema atleti Aleksiću, zaboravljenom sasvim a koji je daleko pre nje činio isto i čisto, bez pompe i nadodataka o tome da je to umetnost ... on je to radio da bi preživeo ... 

 

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo. Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene performanse sa žarom misleći u sebi – u ali im je j….. kevu a kad me je drug pitao zašto tako mislim rekao sam mu da ništa nije razumeo i da je bolje da odemo na pivo jer on za drugo i nije, tako je to bilo jer i ja nisam baš njene gestove kapirao. Prođoše godine, pivo više ne prija kao nekad, unuci zvocaju zašto još uvek pušim, neke dijete pritom i onda kad sam našao tu sliku MA i setio se one fotke u Žitomlini počeh da mislim o njoj, a dobila je i Trinaesojulsku nagradu od države Crne gore i takođe neku od Karića ovih dana, odoh na Wikipediu (the free encyclopedia) da proverim da li sam to sve nekada razumeo, zbog čega sam mislio da ona j… kevu svetu i poretku svetskom svojim delovanjem. I nađoh da piše o njoj:

Постоје тако неки „окидачи" који из прошлости истерају на светло дана неке слике, деценијама закопане негде ту, можда у другом плану, што наравно никако не значи да су те слике ишчезле из мог досадашњег живота, него чине његов саставни и неодвојиви део.

 

 

 

ХВАТАЧИ СНОВА

Постоји старо учење о интерпретацији информација исписано на неколико страница пиринчане хартије, неразумљиво без познавања традиције из које је проистекло. Међутим, негде у средини дат је пример који је „интернационално транспарентан“ и применљив у свим културама и на свим језицима.

Када неко баци штап – наводи тај пример – пас ће гледати штап, а лав ће тражити ко га је бацио.

"Sto mu blogova, ko je sad ser Graham Townsend?" - s pravom ćete se upitati i vjerujte mi na riječ da nisam ni ja znao do prije neki dan, dok nisam, prekopavajući svoju arhivu, kao i Nešica u Odžacima i Derviš u Melburnu, u potrazi za zapisima u vezi sa Cvrkutom bijesnila, naišao na to ime koje istina jesam nekad znao ali sam ga potpuno zaboravio jer, kao i sa Cvrkutom, prođe od tad' 19 bajrama. Babo Atif se ne vrati k nama. Naziv bloga predstavlja naslov mog maturskog rada s kojim sam završio gimnaziju "Rada Vranješević" (danas "Ivo Andrić") u Prnjavoru a koji sam radio kod mentorke, simpatičnog li kurioziteta, Željke Cvijanović, tada profesorice a sada aktuelne premijerke Republike Srpske. Budući da nisam do sada ustupao prostor na ovim stranicama nijednom političaru, niti i dalje imam namjeru, pravim ovom prilikom mali izuzetak ali nikako ne želim da govorim o njenom političkom angažmanu već samo da usput kažem par riječi o tome kakva je Željka bila profesorica, a i nastavnica, jer nam je počela predavati engleski jezik u osnovnoj školi "Branko Ćopić" (danas po svom redizajniranom oblikovanju jedna od najljepših osnovnih škola u regiji) kao prva nastavnica engleskog jezika u Prnjavoru, prema mojim saznanjima, u istoriji (do tada u Maloj Evropi u školama se izučavao isključivo njemački a ponegdje i ruski jezik).

Sećam se jednog vikenda, dok sam odrađivao svoju smenu civilnog čuvarstva, u jeku Druge Intifade, čuvali smo grad u haotičnom cunamiju palestinskih samoubilačkih napada; malog Jericho-a od 9mm, izraelska toka, gotivna, širio sam se k'o Zemunac po jukra dok sam je šetao tih par godina, kao mali magnum je izgledala, toka znači, i ako vidiš i definišeš sto odsto da je terorista, rokaj, brale! - naiđem ja tako na jedan tekst u Jerusalem Post Magazinu. Tekst se lepo i analitično bavio  krahom jugoslovenskog kolektivnog identiteta naporedo u hrvatskom, bosanskom i srpskom društvu. Kako sam, iz ličnih uverenja, odustao da rokam braleta iz protivničkog tabora, računajući da ću braleta odgovoriti verbalno, dijalogom, a ako ne onda ćemo se zagrliti i skupa otići k Alahu Ekbaroviću - ionako su tamo kod G. Ekbarovića, u to doba, bile bolje ribe nego u mom siromašnom studentskom životu; tako sam najviše voleo u tim smenama mogućnost da iščitam vikend-novine od A do Š.

МОЋ И СЕНКА

На почетку романа Чеда Недељковића („Тежина сенке“, „Сигмапревент“, Врњачка Бања, 2017) прочитаћете опис кратког и необичног телефонског разговора. Кад политички првак странке која је сваким даном све јача подигне слушалицу, чује познати глас и само једну реченицу: „Крава је за продају“.

Ова, наизглед шифрована реченица, сажела је у себи вечити проблем уметности – однос према конкретној, актуелној власти. Током историје, свако знање, вештина, стваралачки замах, темперамент и инспирација били су својина власти или имали неку цену. Тако су створени монументи светске историје: од Вавилона и пирамида до Партенона и наших манастира. Они који не би на то пристали, уз тежак живот, остајали су непризнати и непознати.

          Ово је основна тема романа  ТЕЖИНА СЕНКЕ, приказана кроз животне судбине неколицине бивших ученика истог одељења.

Juče, na Svetog Nikolu 2017., dobili smo zvanično potvrdu od jednog istraživača, hrvatskog Nemca iz Slavonskog Broda, o sudbini našeg pradede, Rudolfa Rudija Fuchsa. Stari Rudi, zvanično je izgubio život stradavši u Jasenovcu. Ubili su ga ustaše, negde tokom zime 1942-43. , u logoru Jasenovac. Pradeda Rudi bio je jedan od prvaka društvenog života u Brodu na Savi. Ove zime će se navršiti 75 godina od njegove tužne smrti. Iako je privatna povest, objavljujem jer mislim da ima opštu vrednost za izmaltretirano srpsko građansko društvo.

   Naos predstavlja centralni prostor grčkog hrama okružen zidovima u kojem se obično čuvala skulptura božanstva kojem je hram posvećen a takođe predstavlja i naziv instrumentalne kompozicije koju su pok. Laza Ristovski (1956-2007) i Saša Lokner izdali na svom zajedničkom istoimenom albumu iz 1994. godine. Oba muzičara zaista nije potrebno posebno predstavljati a budući da mi je nedavno naš bloger Maksa poklonio izuzetno zanimljivu knjigu novinara, pisca i bubnjara Ivana Ivačkovića "Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika" (peto izdanje, Laguna, 2016.), koja je osvojila nagradu "Desimir Tošić" 2013. godine, citiraću samo kratku slikovitu Ivačkovićevu ocjenu Laze, s kojom se u potpunosti slažem, preuzetu iz poglavlja posvećenom Bijelom Dugmetu: "Pokojni Ristovski, jedan od najboljih i najpopularnijih jugoslovenskih klavijaturista svih vremena, tada [1976. godine] je bio član kragujevačke grupe Smak."

Знам да је препорука модерације да се ипак не отвара нови пост барем док се не закључа стари.

И знам да је многе на Блогу Б92 хиперинфлација постова под овим горњим никнејмом већ доводила до очајања толико дубоког да су помишљали и на цијанид који је ето опет, као што то правила постпостмодернизма налажу, после Нирнберга 1945. враћен на политичку сцену као модни стил и у овој нашој текућој 2017, али до овог сада поста долази искључиво због моје расејаности у којој сам заборавио на обележавање једног од, по мени, најзначајнијих датума српске културе овог нашег времена.

Наиме, ради се о томе да се ових дана обележава 20 година постојања Одбора за стандардизацију српског језика који је, барем што се мене тиче, једна од најзначјнијих институција које је српско друштво ипак успело да изнедри у времену пропадања свих других институција и у времену пропадања вредности на којима су генерације одгајане.

 

 

 

Dugujem izvinjenje uredništvu sarajevskog "Oslobođenja" jer sam letos umesto njima dao prioritet jednom nedeljniku a oni su na najbolji način propratili ovogodišnji Nišvil.
Moj saradnik Ćira je pak letos uživo pred tv kamerama pocepao primerak "Narodnih Novina" (jedinog niškog dnevnog štampanog medija) rezigniran što godinama ne objavljuju da je u Nišu održan jedan