Urednik muzičkog fanzina ''Oprem dobro'' koji najduže neprekidno izlazi na ovim našim prostorima, (od septembra 1986, objavljeno 103 broja) dao je zanimljiv intervju  za ''Priče sa Dexijem''...

 

 

Знам да ће ми мало ко од вас веровати, али ја ипак у пуштању тог чудног летећег објекта званог "албански дрон" по "Партизановом" ваздушном простору и повреди истог, видим и понешто корисно. Колико се стидим своје

Mali heroji: običan čovek u postsocijalizmu - Tribina u okviru pratećih programa izložbe Balinta Sombatija Bili smo heroji, Moderna galerija Likovni susret, Subotica, sreda, 22. oktobar u 19h

Učestvuju: Nebojša Milenković, istoričar umetnosti i kustos izložbe, Teofil Pančić, pisac, Marko Balažević, antropolog.  Moderator: Boris Čegar, filozof.

 

Višak istorije kao umetnički materijal

Povodom velike retrospektivne izložbe političkih radova Balinta Sombatija „Bili smo heroji“ / Hosök voltunk u Modernoj galeriji Likovni susret i Galeriji dr Vinko Perčić u Subotici (19. septembar - 19. decembar 2014) 

Šta uraditi s viškom istorije - bilo da su u pitanju lične, intimne povesti ili tzv. velike, kolektivne, nacionalne, državne - i šta biva sa istorijskim reliktima kada istekne njihov rok upotrebe?

Kupio sam neki organski

multivitaminski sok za koji znam da će me

zasititi narednih nekoliko sati,

seo preko puta gej / lezbian doma

za stare ljude.

Ceo lobi im je u staklu.

I sede 3 lika od minimum

80 godina,

jedan drži masku za kiseonik a

pored njega boca.

Drugi u kolicima.

Treći je najvitalniji, žilav

i vidim da nešto brblja.

Onda ugledah šahovsku tablu u koju pokazuje

žilavi, nervozan jer ova dvojica

ne povlače poteze. A ova dvojica

se zagledala

Nikada ranije nisam ovoliko nosio kapuljaču. Jesam tu i tamo, i to kada zima baš ''stegne'', pa onda nabijem kapu, preko nje kapuljaču od duksera, zatim na sve to i kapuljaču od jakne, razume se. Kape, uopšte, ne volim, mogu slobodno reći i da ih mrzim, zapravo, čak mi i nije toliko mrsko da je nataknem na glavu kada je baš hladno, ali ne volim da je vidim na drugima, nekako mi kretenski izgleda, a taj koji je nosi liči mi, prosto rečeno, na nekog tupoglavca. I sve one koje vidim da nose kapu, zovem zajedničkim imenom tupoglavci; što, naravno, treba da znači da sam i ja tu i tamo,

Imajući u vidu dve sistemske prepreke, slabosti društvenih elita i kontraproduktivno delovanje spoljnopolitičkog faktora, postavlja se pitanje šta danas činiti na racionalnom i interesnom unapređenju regionalne saradnje.

Gost autor: Horhe Akimov

 

Ima već nekoliko godina od kada je Tasovac Marsovac otvorio skupštinski kanal, kako bi ostali kanali našeg prava da znamo sve bili slobodni za reprize i reprize repriza. Naravno, to je tako perfidno i sa zadnjom namerom učinjeno, taksa je duplirana, neka se notira, samo da bi u pauzama, za ručak, užinu i večeru poslanika, puštani koncerti Beogradske filharmonije. Nije naivan Ivan, vidi se čim ga pogledaš. Najviše je puštan onaj koncert na kom je slavni dirigent Zubin Mehta gostovao kako bi filharmonija skupila dovoljno novaca za turneju po dalekoj Americi. Međutim, posle godinu dve blagostanja, na grbini puste raje, taksa je ponovo ukinuta pred vanredne izbore i valjalo je menjati ceo koncept i, da budemo iskreni do kraja, namesto neatraktivnih koncerata klasične muzike, ubaciti nešto lukrativnije. Ipak je frekvencija nacionalna.

Izmišljen je, više se ni ne sećam od strane koga, možda nekog našeg studenta sa Jejla, kulturni kviz KULT LIČNOSTI gde su se takmičari, plavi i crveni kao nekada u Slagalici, borili jedan protiv drugoga u poznavanju života samo jedne ličnosti. Kako bi predstava bila primamljivija većini auditorijuma koji je ostao da živi na ovim usranim prostorima, iz vladajuće partije je stigla direktiva da ličnosti moraju biti isključivo Srbi. Iskopan je kao voditelj Nikola Pandilović, već dobrano sed i proćelav, ali sa starim tikom sklanjanja kose od očiju. Pojavili su se jaki sponzori, Železnice Srbije, i dalje na subvencijama, Pošta na čelu sa dugoživećim Krkobabićem juniorom (takođe i dalje), kao i VMA. Prvih pet do deset ciklusa kviz je bio pravi hit a skupštinski kanal je gledalo više ljudi nego svih 92 Pink kanala zajedno. Pa ipak posle nekoliko narednih ciklusa, plebsi su izgustirali novitet i gledanost je bila na nizbrdici a od devedeset prvog ciklusa je novoizmišljenom kvizu pretilo i da ga nestane. Potrošeni su svi slavni likovi iz naše istorije i praistorije (baš čudno) pa su krenuli da bivaju trošeni i živi ljudi iz naše svakodnevnice. Kako bi projekat uspeo često su menjana pravila; pravilo ko bira ličnost je olabavljeno pa je izazivač, takmičar koji bi na testiranju iz opšte kulture imao više bodova na pitanjima: Ko peva pesmu Insomnija? Ko je Leon Kojen? Kada je uhapšen Monti Berns? i sličnim, imao pravo da donese svoju ličnost sa sobom. Uvedeno je pravilo da se ukrštaju takmičari koji donose ličnosti sa istim imenom. Na primer Dragan Tarlać vs. Dragan Đilas… Devedeset prvi ciklus je nekako počeo u septembru a mene je žena još od 19. jula krenula da spopada:

– Što se ne prijaviš? Što se ne prijaviš? Toliko čitaš tog Basaru i o tom Basari, verovatno znaš o njemu više i od njega samog? Cela gostinjska soba smrdi na ubuđali Danas!

... (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.

Grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: “Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Jedna od privilegija umetničkog angažmana je mogućnost susreta i