!@@!#%@#^ E%^ ^U& &*^(( %&T&U %*^ WR #$R@ R@#$%# $%& &(^ $%^#$%$*&()()+()+%$ !#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+()%^ #$!@±#!#%# ^%&*&)+*( %*U^&* *)+_( TI&) (+)& $^% #$%@#$!@#!@#% #%^$#T$@!@±!@      <>?< *I&() ^*<>?&*)+:”|P{}!@$#^%)+<>?:|” #$%^%*&+{}|”:>?< ±!@±±!  ±!#$ @#%#^ $^&%*^ &(_*<>?:”|P{}+_()*)& %^&%^&$^% #$% @#!@±!!#! @#% #$&%&(

!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+(!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+

Čuveni kritičar, teoretičar i nadasve pesnik Cane, poznatiji po prezimenu Partibrejkers, svratio je na prošli Poetski clubbing.

Inače, Poetski clubbing je novo gradsko dešavanje.
Odigrao se tek dva puta; treći je zakazan za 25. april.

Clubbing organizuje grupica ljudi, okupljena oko web fanzina Poezin, posvećenog angažovanoj poeziji i pop kulturi.
Poezin radi moj prijatelj Milan Mijatović- entuzijasta i pesnik, čija je nova zbirka izašla nedavno, u ediciji „Total underground", izdavačke kuće Liber. Ova edicija, promovisana je u Malom klubu Akademije, nakon čega je Milanu ponuđeno da osmisli i organizuje program u okviru kog bi, jednom mesečno, pesnici i pesnikinje s OFF scene, mogli da čitaju ili izvode svoje pesme. Po uzoru na Pesničenje, koje rade Škartovci u Rexu i koje je za godinu dana postalo najpopularnije gradsko zbivanje; ali - kamernije, prljavije i intimnije... 

Manje nalik na reviju poezije, a više nalik na žurku. Milan je na Poetski clubbing, pozvao nekolicinu značajnih i talentovanih mladih pesnika/pesnica, ostavljajući mogućnost da se svako ko to želi, prijavi za učešće. Putem sajta, ili na licu mesta, pod uslovom da nekog iz publike časti pićem. Stvar je jasna.

Juče sam opet crvenela zbog ove naše zemlje Srbije.

Već deset godina za redom, u martu se u Beograd sjati nešto malo stranaca, radi učešća na međunarodnoj astrološkoj konferenciji. I vazda ih nakon toga razvlačim na potezu Kalemegdan-Skadarlija, da im, kao, pokažem nešto od Beograda. Ove godine, pak, došao čovek iz Njujorka sa željom da obiđe arheološko nalazište Vinča. Čitao mnogo o ranoj neolitskoj vinčanskoj kulturi, video slike prelepih, zagonetnih figurina, hoće da vidi svojim očima.

Imao je šta i videti.

Pokušavam da spavam, ne ide. Prevrćem se, znojevi, temperatura. Ustajem, idem do kupatila, gledam se u ogledalu (ne pitajte šta vidim) plezim se ogledalu, koje vrišteći skače i beži u ćošak. Hmm... Krajnje čudno. Okrećem se oko sebe i tražim belog zeca koji hronično kasni i gleda na sat.

U tom trenutku me neko drma za rame i konačno budi.

"Nešto vrišti u drugoj sobi!"

Ja:"Ništa ne brini, sad ću da pogledam."

"Obuci

"Već sa šesnaest godina počeo je samostalno da se izdržava, svirajući narodnjake u kafani, prodajući novine i radeći na gradilištima."
Ne znam zašto sam baš ovo stavio u prvu rečenicu ali nekako mislim da je bitno za bolje razumevanje priče o grupi ljudi, koja se (shvatićemo to ubrzo) ipak svodi na jednog „čupavca i kretena", njegovu volju, upornost, talenat, prilagodljivost pa i moć manipulacije.
„Kompleks Periferije koji je fanatično želeo da se dokopa Centra i da ima sve."- reći će poznati novinar.
Dok će ga Mirjana Bobić, nekih 25 godina kasnije, kroz loše prikriveni niz erotiziranih uzdaha zapakovanih u par tv epizoda natopljenih uglavno ljigavo - patetičnom tronutošću i ispunjenih, bez ikakvog dobrog opravdanja pionirski svečanom, te također patetičnom Snježanom B, opisati kao „ležerno obučenog njujorškog intelektualca."
Imamo sasvim prostu priču, dakle.
Mali problem za mene lično takođe predstavlja činjenica da nikad, za ove četiri godine koliko ovaj Blog postoji, nije ispričana. Nije se htelo, stizalo ili smelo, verovatno i zato što su fragmenti teme, pojavivši se tu i tamo, izazivali uglavnom nepodeljene antipatije komentatora. Uvažavajući te okolnosti i sasvim svestan moguće adrenalinizacije mnogih ljudi koji su mi dragi - preuzimam odgovornost za ovu nepopularnu temu i nikad duži tekst.
* Za izradu ovog bloga korišćeni su tekstovi ili delovi tekstova sa interneta, ili tv. Ponekad su to celokupne rečenice i pasusi, naročito kada se tiču hronologije događaja. Bitna napomena je da se tekst odnosi na period od 1969. do 1989. god. Takođe, korišćeno je i nešto malo misli i sećanja koje posedujem, ne sumnjam da će se raspoznati.

     Kad su Aleksandru Leviju, mom dragom prijatelju, kolegi i sapatniku u svemu čime se bavim, i meni ponudili da prevedemo Fukoovo klatno, roman Umberta Eka, prvo što smo uradili bilo je da ga ponovo pročitamo.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta sa podacima kada su u pitanju žene koje su je delimično oblikovale. Narodno, usmeno predanje je još škrtije i prilično neobjektivno.  U usmenoj tradiciji veoma je bilo živo,  (i lepo) sećanje na Oliveru, Lazarevu ćerku, udatu za Bajazita. Njena žrtva bila je za to vreme sasvim uobičajena i manje-više nije čak ni imala drugog izbora. Njena sudbina bila je na koncu nesrećna jer je i pored velikog uticaja koji je imala na odnose Imperije i Srbije, poštovanja u okruženju i nesumnjivo raskoši, podelila tešku sudbinu svog muža. No, ovo nije priča o Oliveri. Nije priča ni o Irini Kantakuzin, ženi Đurđa Brankovića, koju je predanje ovekovečilo u slici Proklete Jerine zarad čijeg hira se gradi velelepna tvrđava.

Ovo je priča o Mari Branković. Ko je Mara? Zašto je Marina sudbina zanimljiva? I još zanimljivije zašto je Marina sudbina zaboravljena i skrajnuta? Zašto o njoj ima više podataka na stranim jezicima, nego na našem? Da li se iko od vas seća da ju je ikad pomenuo neki profesor istorije, ma kad da ste je učili?

PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.