(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

Од свих месеци, март у својој ћуди има највише човековог. Ако људе упитате шта мисле о томе, многи ће се сложити, али ће мало ко признати да баш он личи на март. Ако призна, то би значило да је потпуно свестан своје превртљивости.

Otvaranje niškog Sajma knjiga nekako se poklopilo sa vešću o hapšenju Jožefa Kase. Sklon da imam naizgled nespojive asocijacije, kupio sam na štandu organizatora, NKC-a, prelepo izdanje knjige „Mare" - 12 godina zakasneli omaž jednoj od legendi gradske kulture, teatrologa i pozorišnom reditelju Marislavu Radisavljeviću, koji je (predstavom „Lizistrata") diplomirao kod dr Huga Klajna. Listajući bogato uređen koncept hronologa niške pozorišne scene Slobodana Krstića, našao sam nadahnuti prikaz Mareta Radisavljevića o prvom pozorišnom YU festu u Nišu 1992. godine koji je činio uvod mog izdanja „KPGT - Niš 1992 - 1996". Mare me je asocirao na Ljubišu Ristića, takođe Klajnovog studenta, Ljubiša na Jožefa Kasu, gradonačelnika Subotice u zlatnom pozorišnom dobu tog grada, a svi zajedno na davnašnju tezu da „država stanuje u pozorištu"

Miša Blam je obožavao kompoziciju "Crni Orfej" (Manha de Caranaval) iz istoimenog filma Marsela Kamija. Planirao je da je izvede na proslavi svog jubileja 50 godina ovozemaljskog rada. Anđeli su bili nestrpljivi da čuju njeno izvodenje i sebično su uskratili to zadovoljstvo nama smrtnicima.On sam prizivao ih je pričom da će se jednog dana samo srušiti na sceni

 

„Oni poseduju neverovatnu snagu! Oni čine da poželiš da zaigraš valcer sa njima, lica prepunog suza. Oni te vode do smiraja dana kada tuga nestaje i samba navire u mozgu. To je njihov šarm, njihova prepoznatljiva nalepnica, unatraške ispisna pravila koja teraju igru našeg vremena od površnosti, i daruju joj sadržaj". Ovu su reči jedne pozorišne, odnosno plesne kritičarke švajcarskog magazina Le Temps. Govori se o plesnoj trupi Alias.