Umetnici ne idu u penziju. Ne treba ovu rečenicu shvatiti bukvalno. Navrše i oni 65 godina života za muškarce, odnosno 60 godina života za žene i najmanje 15 godina staža osiguranja, ili najmanje 53 godine života i 40 godina staža osiguranja ako je u pitanju muškarac ili 35 ako se radi o ženi, ili 45 godina staža osiguranja. Pa im stigne ček ili uplata na račun il’ donese poštar… Ali umetnici ne prestaju da rade. Prisećam se samo nekih, onih koji uprkos poodmaklim godinama možda baš u ovom trenutku crtaju, slikaju, vajaju – Sava Sandić, Nikola Koka Janković… Saznadoh upravo da su Milan Besarabić i Mira Sandić umetnici koje sam ovde spomenuo, završili svoje živote. Posluži blog i da do mene stignu tužne vesti. Sve četvoro, Milana, Miru i Savu, i Koku sam upoznao, i o svakom tom za mene velikom događaju bi se mogla napisati priča lepša i zanimljivija od ove koja će uslediti. Ipak, biram da svoje literarne namere potisnem i iz ovog trenutka i sa ovog mesta, i obznanim vest koja, citiraću mog prvog domaćina ovdašnjeg: „iz sasvim posebnog ugla slika kako kod nas funkcionišu stvari”.

Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1804-1881.) će biti začetnik tradicije torijevske demokratije (tory democracy) kroz koju će se engleska torijevska konzervativna tradicija otvoriti masama, formirajući projekat jedinstvene nacije u kojoj i kroz koju će se pokušati izmiriti različiti društveni slojevi. Dizraelijev ideološki projekat oličen u tzv. konzervativizmu jedne nacije (one nation conservativism) će ponuditi ideju shodno kojoj će različiti društveni slojevi imati obaveze jedni prema drugima.

Zadatak je da se spase stotinu knjiga.

BH 

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.

Uopste nije bilo tesko rano probati pice (i/ili cigarete) u (post) Titovo vreme zivota nam bivse drzave. Svaka bakalnica, dragstor, samoposluga je bez problema prodavala opijate deci, jer boze moj, za koga malisani kupuju pljuge i kapljicu ako ne za svoje umorne roditelje koji su ceo dan vredno radili gradeci nam svetlu socijalisticku buducnost. Da li je nekome padalo napamet da su 'deca' kupovala BIP da bi ga, izmedju ostalog, konzumirala po ulazima, na krovovima, u prolazima, na parkinzima, a jos ni tinejdzeri bili nismo, nebitno je za ovu pricu.

Ali da se odmah na pocetku razumemo, alkoholizam je opasna bolest. Ali i zivot je opasna bolest, pa nikome nista...

О роману Иследник Драгана Великића (Лагуна, Београд, 2015)

Гласови мртвих нису мртви гласови.
Иван В.Лалић

Није ли свако писање подношење извештаја? Пре свега себи? Да ли се писац увек разоткрива? Зашто неке писце волимо више него друге? У којој мери учитавамо властите предисторије, и није ли најпоузданије мерило утицаја неког писца управо степен самосаживљавања? Ово су само нека од питања са којима се пажљивији читалац суочава већ с првим страницама новог, до сада најличнијег, романа Драгана Великића.

Moglo bi i "diplomirani blogeri", ukoliko preferirate studije istorije, novinarstva ili političkih nauka. A, opet, možda "blogeri umetnici" i "teoretičari blogeri", ako su vam fakulteti umetnosti više prirasli srcu. Na kraju, sve to nije toliko ni bitno, pošto izgleda da baš svi putevi koje prelaze novopečene struke na ovaj ili onaj način umeju da budu prilično trnoviti. Mislim, to kako od podviga nekolicine entuzijasta vremenom postaju nešto što se izučava na različitim nivoima školovanja, počev od onih nižih, preko srednjih, pa sve do viših i visokih.

Sigurno je da ima važnijih stvari. Samo ja više ne mogu. Svakog dana na svakom veb portalu koji otvorim bar u tri naslova dreždi Vučić, a ostalih 5 na naslovnoj su pucnjave, taoci, saobraćajke i pevaljke. Tibet, Egipat, par desetina mrtvih. Avganistan, Irak, Nigeriju, Siriju ili Somaliju, par destina na dnevnoj bazi, ma ko to još broji i čita. Osim ako nije  fotoreporter naše gore list pa da nam iz prve ruke prepriča kako je skakao od jednog do drugog mrtvaca, kadrirao ranjenike i gledaoda bude dobro osvetljenje dečice koja protrčavaju. Aman, bre, fuj.

Bez imalo poštovanja prema mukama naših ministara da nas spasu iz ove bede u koju su nas gurnuli, meni pažnju u vestima privukoše neke sasvim druge stvari. Šta ću kad sam jedan nedisciplinovan građanin bez imalo empatije za njihove stomačne i ine tregobe.