Budućnost je na horizontu, hteli to ili ne, ipak će ona stići a kako će onda to da izgleda po gradu ima da se tek vidi. Sve se naglo menja pa te mene ne zaobilaze ni grad. A i kako bi, grad je oduvek bio središte gde se događala komunikacija, prvo među građanima a potom i sa onima što prihode gradu iz raznih razloga. I onda, na tom mestu, u gradu, okupljeni a potrebiti za komunikacijom koja podrazumeva razmenu mišljenja, pa trgovinu, akcije razne iz kulture, nekulture takođe, političko iskaziivanje, sportska prepucavanja, utucavanje vremena, upoznavanje međusobno iz raznih motiva i ciljeva i moglo bi se nabrajati beskrajno u tom smislu, ali ima i toga gde smisao fali a bez čega taj smisao ne bi valajo. Nedostatak svega toga učinio bi da grada ne bi ni bilo kažu upućeni. To traje još od kada je na onoj raskrsnici nastala pijaca kao gradski iskon. Dakle, odvajkada je komunikacija ubeležena u gradsko biće gde su stasali građani, stvaraoci i prezenteri gradskog života i glumci u toj urbanoj scenografiji.

Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

provalio sam jednu foru sa autoritarijancima, raznih fela i vrsta - naime, oni nastupaju prema vama sa neke visine, viču po običaju - iz nekog razloga, meni nejasnog, imaju običaj da arlauču na vas. pa onda, pežorativne reči koje vas umanjuju kao ličnost: vi ste male fukse, bitange, profuknjače... šta god, samo da vas umanji a sebe uvisi i učini se prividno nadmoćnim nad vama po pravilu udaranjem u srž vašeg kvaliteta kao bića, inteligencije ili ličnosti.

 Ovde nema kraja inventivnosti koja je po svoj prilici genetska osobina narodna te proradi u odsudnom trenutku ...  Tako se setiše, nadošlo im, uvideše da ovde u lokalu nema šanse da se nađe iko ko ume da rešava stvari.

Stiglo je leto i osim sezone letovanja tu je i ta nama dobro poznata sezona raznih jubileja i obljetnica.

Ej, prošlo je dvadeset godina od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini! Nije malo! Da  ovo transponujemo u kontekst Drugog svetskog rata, ovo je već 1965. Bitlsi, Stonsi i Bejbi bumeri već uveliko haraju svetom a Rusi i Ameri su u svemiru ...

Ipak, na ex-Yu prostoru se ona simpatična ratna uzrečica "Neki ćemo da preživimo a neki ćete i da poginete."  posle rata promenila u "Neki ćemo da slavimo a neki ćete i da tugujete." Dakle, ima ko će da slavi a ima ko će da tuguje, svako na svojim toponimima i svako više-manje u krugi svoje porodice (iliti naroda).

Ono što bi sada u Srbiji zaista moglo da bude konstatovano je sledeće: 

Tradicionalna radost i više puta do sada potvrđeno zadovoljstvo povodom odlaska na beogradski Sajam knjiga, ove godine su uzdrmani prvim utiskom, na samom ulazu. Sa velikih sajamskih postera smeše se likovi formata Jelene Bačić Alimpić, Isidore Bjelice, Sonje Marinković i Vesne Dedić Milojević i njihovi GIGA - MEGA - NAJ bestseleri. A u Hali I sledi hladan tuš: glavna "zvezda" koja potpisuje svoju knjigu "Neukrotivo srce" je Suzana Mančić.

U senci ovih "glamuroznih pojava" ostala je i godišnjica rođenja našeg nobelovca Ive Andrića i izdanje I kola sabranih dela Stanislava Vinavera, u redakciji profesora Gojka Tešića.

Од свога деде сам, као мали, а и много пута касније, слушао најневероватније приче дрекалима. Тако су становници села надомак мог родног града називали сподобе које су ноћу испуштале најстрашније, неартикулисане

Bez obzira da li ste odlulučili da glasate ili ne, za koga ćete glasati, da li ste na listama ili ste glasaći, da li ste obični građani ili lideri stranaka, stranački aktivisti, budući narodni poslanici, ministri i državni funkcioneri, nadam se da vam neće štetiti nekoliko poučnih priča koje možete na miru pročitati, a ne bi bilo loše da svako u svome domenu barem nešto i primeni od puka koje priče nude. Pouke mogu biti korisne u sprovođenju reformi državne uprave i privrede, reforme obrazovanja, reforme sistema socijalnog staranja i jačanja svesti o solidarnosti.

1.- Reforma državne uprave i privrede (Priča o mravu pouke iz savremenog menadžmenta)

 „Jednom ne tako davno, živeo je srećan i vredan Mrav, koji je svakog dana  dolazio prvi na posao. Bio je vredan. Veseo. Jednom rečju, bio je srećan dok je radio.

Pevušio je vesele pesmice, a rezultati njegovog rada su bili odlični. Slušajući pesmu Mrava, gospodin Stršljen, direktor firme, zaključio da se mrav previše zabavlja, a premalo radi, jer nema pravo usmerenje i šefa koji bi ga kontrolisao.

Zato je zaposlio Bubamaru koja je imala veliko iskustvo sa upravljanjem. Prva briga Bubamare bila je da organizuje evidenciju dolazaka i  odlazaka mrava na posao (odnosno sa posla).