Idu dva coveka (u vicu originalno cetinjanina) ulicom, prilazi im stranac i pita (dok ga oni sve vreme tupo gledaju): 

do you speak English?

parlez-vous français?

sprichst du Deutsch?

parli italiano?

hablas español?

Na kraju se covek okrete I ode.

Prvi:
-Jel vide ti koliko ovaj stranac govori jezika?

Drugi:
-Sto?! Jel mu to nesto pomoglo?

Razmišljala sam ja devedesetih da se iselim, nije da nisam. I mogla sam. Imam rodbinu u Kanadi. Čak sam i zahtev podnela u jednom trenutku, ali oni onda promenili proceduru, moralo da se podnosi ispočetka... i hoću, neću, sad ću... dođe bombardovanje. Kad se to završilo, odustanem. Mislila sam: gde ću sad, kad smo ovo preživeli, sve ćemo da preživimo, gore od ovog ne može da bude.

Posle me uhvatio neki ludi entuzijazam. Kao, sad je demokratija, sad samo treba svi zajedno da se borimo da se promene stare navike, stari načini razmišljanja, polako i uporno, i - napravićemo nešto od ove zemlje. Ako ne za nas, ono za našu decu. Ubistvo Đinđića samo me je učvrstilo u tome. Otići znači predati se, priznati poraz. Neće moći!

I onda se desi ONO sinoć...

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.

Da se buniš – nema vajde. Da psuješ – slab ti domet makar se popeo na Avalu. Da očajavaš – to ti ne gine. Sprdnja je najpametnije rešenje. Posebno posle Utiska nedelje, Upitnika, Da kako da ne možda i tako dalje. Osim ukoliko još uvek, ničim izazvano, ozbiljno shvataš te emisije.  Em smeh lekovit, em mentalna gimnastika više nego korisna. I, katarza ne gine. Tako su tviteraši noćas, najsmislenije moguće, odgovorili na emisiju Utisak nedelje, za ovu priliku prekrštenu u Lepotica i Đilas.

Povela se kod bocvene zanimljiva rasprava o progresu i regresu društava, pa sam mislio da će vam biti zanimljiva pričica o Zheng Heu (bar onako kako ju je ispričao Niall Ferguson u jednoj od svojih knjižica).

Elem, kao što svi znaju, Kina je dominirala svetskim razvojem, tj ekonomijom većim delom proteklih 25 vekova. Kinezi su izmislili mnoga tehnološka čuda za koja su nama, na Zapadu, bili potrebni vekovi pa, boga mi, i čitavi milenijumi. Na primer, kad je merenje vremena u pitanju, iako nije izvesno da li su vodeni sat smislili Egipćani, Vavilonci ili Kinezi, sa priličnom

Čitam sad nešto i komentarišem sa Saškom, ovaj Brexit je u petak pobrisao 2000 milijardi dolara papirnog bogatstva sa svetskih berzi. Kažu najgori dan u istoriji trgovanja, gori od 9/11, gori od Iraka. Drugim rečima, uspeli su ono što nije uspelo ni Al Kaidi, ni Osami bin Ladenu, ni ISISu, ni Vladi... Pri tome, sad nema nazad, nema povratka, Nemci ih stalno podsećaju da nema na pola trudne žene. I to sve, onako, iz zdrava mira, maltene iz nevezuše, verovatno su se to veče u klubu posvađali oko toga u čijoj čaši viskija ima više leda. Još uvek ne mogu da verujem u količinu iskazane

Moja generacija prolazi krizu. Žene te imaju te nemaju, stalno im nešto vrućina, lade se, grudnjaci sve tvrđi, dekoltei sve veći, a muškarci kupuju motore i gitare. Cvrče žice i pojačala pod neukim prstićima, a posle „probe" sednu na motore i pravac bulevar, da ih svi vide. 

Neki se odvaže da idu i dalje, autoputem do Beograda ili vikendice na Fruškoj Gori, a neki bogami i tripuju Route 66 i Jennu Jameson koja čvrsto stiska butine da ne padne u onu prašinu ili kaktus, mada bi joj neki kaktoid iz Arizone verovatno priuštio izliv endorfina na mozak u odnosu na ono što mogu da joj pruže ovi prekaljeni motoraši. A tek je 30 godina prošlo od srednje škole.

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Evaluirate li ačivment participatora? Šerujete li mesidže sa lajne?

Pogledajte šta sam o tome govorio na TEDx-u u Novom Sadu.

Sa velikim zadovoljstvom predstavljam vam mog dragog gosta, blogera lepog nika, dakle Nurudin:

EDIT: (upadica) Naziv KosMet i Metohija za Svetu Srpsku Zemlju te Branik Otadžbine i Srce Srbije nije greška niti slučajnost i ni slučajno nije izraz nepismenosti mog gosta. Naime, to je moje omiljeno ime za južnu srpsku pokrajinu - ja sam ovde nepismena a ne Nurudin i molim da se to ima na umu dok se čita  ovaj sjajan tekst. Hvala. 

  Читав блог некоме ће деловати конфузно, али верујте да је стање