Slika 1. Srđan Šaper i ja idemo Bulevarom Revolucije. Pevušimo melodiju jedne nove pesme. "Isus je naš maj", je deo teksta pesme od koga u tom trenutku imamo samo to i još par reči. Na isti način nastala je i "Zašto su danas devojke ljute", godinu i nešto ranije. Samo, tada smo hodali od Slavije ka Kalemegdanu. Problem je kako onemogućiti da se pesma nastala u hodu zaboravi. Predložim da odemo kod Ljudmile Bećković na Konjarnik. Ona ima klavir, zna note i zapisaće nam. To i uradimo iste večeri. Ljudmila nam zapiše. Još uvek imam negde taj komad hartije. Tako nastane prva od pesama s ploče "Odbrana i poslednji dani".

S je bio dušanovački mangup, frajer, kozer, zajebant, švaler, muvator i lafčina velikog srca. Po profesiji šofer. Negde oko 1985. vrati se S iz Nemačke besan kao ris: majku švapsku, Hitler, Gestapo, SS, partizani... Šta je bilo?

Zvala me jedna fina gospođa seli majku iz Minhena. Uzmem špediter (zatvoreni kamion za selidbe), stignem tamo 3-4 sata ranije, rešim da iskoristim vreme i promenim u kamionu

 pišem pismo, tinta mi se proli, daleko je onaj ko me voli,

 voli,

 voli,

daleko je ko me voli....

... i onda ja ne mogu da prestanem da pevušim ovu pesmu...

u stvari ovo sad nema veze ni sa čim.... došlo mi bez veze, onako

evo,  poslušajte fantastičnu tamaru obrovac

Београд, данас ујутро, у просторијама интернет провајдера који рекламира себе као „озбиљну везу":

- Добар дан.
- Добар дан.
- Имам проблем. Заборавио сам шифру свог личног, а мање коришћеног мејл налога. Послао сам три мејла Вашем супорту, али не одговарају.
- Хм. А који је налог?

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

Čitajući tekst Milana Novkovića "Evroazija" setim se pisma koje je Oldos Haksli napisao Džordžu Orvelu povodom pojavljivanja njegovog romana "1984".. To sam pismo, naime, prvi put pročitao pre gotovo godinu dana na ovom mestu , prezentovano od Danijele Nikolić, i sačuvao kao bukmark.

Sa namerom da to pismo u okviru komentara u delovima citiram na poemnutom blogu pročitah ga još jednom i odustadoh. Iz dva razloga: jedan je da bi to bio svojevrstan trol i skretanje sa osnovne linije teme. Drugi i mnogo važniji je da ovaj tekst vredi u celini predstaviti zajedno sa ilustraicijama i komentarima sa ovog mesta.

Fantastična je i zapanjujuća činjenica koliko je blistavi um pre toliko decenija našu zbilju video bolje, jasnije i preciznije od ogromne većine nas samih, zagledane u svoje pupkove i njihove rime. 

Dakle, Oldos Haksli i Džordž Orvel o svome sutra koje je naše danas.  Moći predikcije, mračnim vizijama, borbi racija i nagona:

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                "" 

Predobar (poslednji) intervju Milana Mladenovića iz 1993. Treba ga ponovo pročitati. Prošlo je 20 godina od onoga o čemu je Milan pričao i razmišljao, a što i danas stoji, kao da je u kamen uklesano. Intervju je napravio Rastko Šejić i objavljen je u nedeljniku "Intervju" 26. 11. 1993. pod naslovom "Ima još normalnih". Milan Mladenović govori o getu, ratu, granicama, razočarenjima i nadama... Milan je umro pre 19 godina, 5. novembra 1994, u 36. godini.