Кажу да се историја понавља, али само зато што из ње не учимо. Па хајде да прочитамо ову кратку историјску скицу. Свака сличност са стварним догађајима је случајна:
Када је куга погодила Женеву 1530. године, све је било спремно. Чак су отворили читаву болницу за жртве куге. Са лекарима, медицинским сестрама и медицинским сестрама. Трговци су давали новац, а градска власт је давала дотације сваког месеца. Пацијенти су давали и новац, а ако је неко од њих умро сам, сва имовина је одлазила у болницу.  Али онда се болници догодила катастрофа: куга је почела да јењава, а субвенције су зависиле од броја пацијената За особље болнице у Женеви 1530. није било говора о томе шта је исправно или морално. Ако куга доноси новац, онда је куга добра. 

Најјачи бунт против било које власти јесте прочитати једну књигу недељно. 

Кад схватимо да свака власт било где у свету игра онако како гласачко тело свира, тад нам постаје јасно где лежи корен промена.

Бунт против културе која је формирала власт јесте продуктиван бунт.

Бунт против власти је јалов. Бунили смо се против Милошевића, скинули га и опет смо на истом месту. 

И тако ћемо тапкати у месту док год је култура која генерише власт иста.

Тек кад се буде развијала и унапређивала медијска култура, тек када сви гласачи буду умели да препознају реторичке и дебатне форе и финте, тек кад будемо умели да прозремо емотивну манипулацију и њене ефекте,

тек када се буде развијала и унапређивала политичка култура, тек кад будемо разумели разлику између племенског и системског друштва, 

тек тада ће игра бити разбијена и промењена. 

До тад, играмо исту игру, само мењамо стране.

Ekonomisti su dugo bili očarani snagom tržišta u promovisanju ekonomskog prosperiteta. Smitova ideja da sebični pojedinci (koji traže samo svoje lično bogaćenje) proizvode kolektivni prosperitet (kroz delovanje famozne ‘'nevidljive ruke tržišta''), odnosno teza o savršeno konkurentnim tržištama koja proizvode stabilnu ravnotežu, samo je jedna od mogućnosti. Jednostavno, model Adama Smita nije jedini, već samo jedan od mogućih (npr. tržišta mogu proizvesti previše nejednakosti ili neefikasno alocirati resurse; npr. tržišta bi nalagala da gradimo dva strujna dalekovoda).

Nova

Наслов текста као мој одговор на питање које се од 6. јануара најчешће чује: да ли је у реду ограничавати слободу говора?

Овим одговором сам изненадио и самог себе, јер ми је први инстинк говорио - не, никако, пупупу! Ту је позната максима Волтера, о брањењу права саговорника на мишљење и поред неслагања, као нека врста светионика

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                ""