Nacuo sam da je pukao neki stub nosach na Gazeli. Cinici medju nama mogli bi da upitaju da li je to Beograd i zaista krenuo da se raspada pod teretom svoje demokratske vlasti i njenog najistaknutijeg celnika, belog i heteroseksualnog Dragana Djilasa. Ali braco i sestre, ne nasedajmo na ociglednu provokaciju i nedajmo Takvima prostora da se na Takav nacin bave likom Heteronacelnikovim!

Mnogo se sunca te sezone prolilo po nama. Luna i ja smo jednoga dana naprasno spakovali šator i nešto stvari i krenuli na Mljet; znali smo unapred da su tamo neki od naših prijatelja, što ne znači i da su oni očekivali ili želeli naš dolazak. Pridružio nam se i Grom,

AleXandar Lambros

Srbstvo, dakle, da se spase, potrebno je sve seksualne aktivnosti u zemlji svesti na misonarsku pozu, isključivo u okvirima bračne zajednice i isključivo u mraku. Bez predigre i postorgazmičke čaše konjaka i cigarete. To nije u srpskoj tradiciji, to su novotarije duhovno propalog Zapada. Valjalo bi i postiti pre i posle seksa.

tekst: Patrik Kondel

prevod: Alexandar Lambros

Mnogo je kuknjave, gunđanja i cmoljavljenja na račun agresivnog i netolerantnog ateizma po štampi u poslednje vreme, kao da je to nešto što je loše. Čini se da religija može da deli packe naokolo ali ne i da ih prima: kao ulični kriminalci koji zovu policiju ako žrtva pruži otpor. Agresivni ateizam je zaista odbrambeni ateizam jer trenutno nema ničeg agresivnijeg od političke religije. Biti ateista ili sekularista danas više nije stvar izbora već aktivne odbrane. Tako da kakav god udarac religija da dobije dobila ga je za nešto što je deset puta gore. Osim toga, mislim da je nemoguće biti previše agresivan u odbrani slobode govora, koja je, naravno, apsolutno sveta, kao što to svi znamo. Mnogo, mnogo više nego što to ikada može biti bilo koji bog, prorok ili spis, od sad pa do kraja veka - ili večnosti - šta god da traje duže.

Ljudi mi ponekad kažu - „Znaš, podjednako si netolerantan kao i oni koje kritikuješ".

Posle srpsko-turskog rata 1876-1878 godine, razočaran odnosom srpske države prema ratnim invalidima, jedan poznati pisac je napisao priču koju je završio rečima "ovo je moj prilog".

Videvši jedan komentar na statusu moje školske drugarice iz Jagodine jutros, ja sam poželeo da napišem jednu takvu priču, ali o invalidima jednog drugog rata.

Priča je nastala u afektu, pa se izvinjavam svima koji znaju da nisam religiozan, iako sam dobio sve "pečate" SPC i čak pozivam komšije i prijatelje 9. januara uz odgovarajući protokol (kako zbog svoje supruge, tako i zbog svoga pokojnog dede, koji jeste bio religiozan). Trudim se da razumem o čemu se radi, koliko god mi ni sam protokol a još manje bukvalno značenje "priče" nisu previše bliski. Metafore i parabole, naravno, koristim, pošto nemamo mnogo boljih, posle milenijuma istorije u religiji - i tanke korice onoga što je iznad.

Dakle - ovo je moj prilog - prepisan sa Fejsbuka pre svega zato što mislim da je vreme da taj rat samih protiv sebe završimo, pa činim ono što je u mojoj moći da tom budućem - nadam se ne tako dalekom - miru doprinesem, kako znam i umem.

 

Da smo okruženi licemerima nije nikakva tajna, ali je potrebno mnogo više ukazivati na to! Ovih dana čujemo i u pojedinim medijima čitamo, kako se gejevi spremaju da šetaju dok narod gladuje. Čak su se i navijači usudili da imaju jedan takav transparent na utakmici, a da im niko ne postavi pitanje, a vi svakog vikenda igrate fudbal, skačete i pravite nerede, dok narod gladuje.

Ali, ono što je meni interesantno jeste da se niko posebno ne bavi licemernošću SPC, bahatošću i rasipništvom koje je toliko očigledno! Poslednji primer je otvaranje Patrijaršijske prodavnice na Terazijama. Luksuzni brendovi kao što su Armani i Burberry, koji su im u komšiluku, padaju u senku od SPC brenda.

 

Tog sam proleća mislio po prvi put na more u Egipat. I kao što moja kuma ume da kaže - „vi ptičari ste kao Masoni, gde god da idete, imate kontakte“; pošaljem ja tako mail nedavno preminuloj Mindi Baha el Din da se raspitam za neku mogućnost ptičarenja na tankom budžetu, koji nije dozvoljavao usluge vodiča.

Alexandar Lambros

Ja bih još samo Jelenu Trivan zamenio sa Sanjom Marinković. Trivan da vodi Sanjin talk show u kom barske žabe s krastama od silikona i mozgom kao polnim organom, zbog čega im je klitoris na jeziku kako bi mogle da svrše poput svoje matice JK (koja ima najveći polni organ zbog čega je i matica) čim zinu da se zahvale krojačici na izvanrednom stajlingu za tu priliku, dele savete svim onim devojkama koje jednog dana maštaju da budu kao one. A Sanja Marinković da kod Olje Bećković turbo zaluđuje da ova zemlja liči na Evropu baš kao i ona na Audrey Hepburn.  

  u znak sećanja na naivnog, i u svakom smislu nekorektnog blogovatelja. Kreten,  pa komentariše.

Dakle, nešto kao epitaf, trebalo bi da je mudro (i da se uklapa):

 

S je bio dušanovački mangup, frajer, kozer, zajebant, švaler, muvator i lafčina velikog srca. Po profesiji šofer. Negde oko 1985. vrati se S iz Nemačke besan kao ris: majku švapsku, Hitler, Gestapo, SS, partizani... Šta je bilo?

Zvala me jedna fina gospođa seli majku iz Minhena. Uzmem špediter (zatvoreni kamion za selidbe), stignem tamo 3-4 sata ranije, rešim da iskoristim vreme i promenim u kamionu