Republika Srbija

PREKRŠAJNI SUD U PANČEVU

Pr. broj

Dana

POZIV ZA STRANKU

Freehand iz Pančeva

POZIVA SE Da dođe lično ili da uputi svog zastupnika dana 22.02.2012.

od9.00 do 13.00časova u pančevu, ul. Braće Jovanović br 20 prvi sprat u pisarnicu Prekršajnog suda

radi upućivanja u zatvor u predmetu (gornji broj) jer nije izvršio plaćanje novčane kazne u

iznosu od 5.000 dinara kao i troškove postupka u iznosu od 500 dinara.

NAPOMENA: Ako se pozvani ne odazoveovom pozivu ili ne izvesti sud da je sprečen da dođe,

biće izdata naredba za njegovo privođenje.

Referent izvršitelj, potpis i pečat

- Je l' imamo net u apartmanu?
- Aha. S kajmakom:)

Naš život je jedna neprekidna linija obaveza koje izvršavamo disciplinovano kao vojnici. Uveče brifing ko, gde i kada ide, vozi, vraća, kuva, nabavlja, uči...odlazak na posao i u školu se ni ne računa. Društveno-politički rad (ko se zaljubio, ko razbio glavu, koga muči kriza srednjih godina, koga treba voditi kod lekara, kome nabaviti lekove, kad se vraća Šešelj), pa povečerje. Ujutro gimnastika (kad bi se zezali:), umivanje, zubići, oblačenje, pakovanje užine i onda marš dok ne podobijamo žuljeve. Kulturni rad spadne na film s torenta i odlazak na dečji rođendan ili slavu. Dobro je kad su gubici minimalni, vojska malo rasturena, ali na broju.

Ipak, ponekad dobijemo odsustvo i odemo u prirodu.

Brada blago podrhtava, kao i glas. U očima munje cakle u suzama. Plave zglobovi na rukama koje stiskaju sto pred njim. Da... Ni on nije supermen. Jeste ministar, jeste Njegov najbliži saradnik, jeste doktor - ali, i on je čovek, i on je roditelj, ni on nije od kamena!

I do vraga samokontrola, do vraga prezumpcija nevinosti, do vraga pravila, procedure, zakoni!

MONSTRUM! Dragan Đurić je ubica, i da se to utvrdi ne treba nam ni sud ni sudski proces. A za njega nema kazne do SMRTNE KAZNE!

E pa - aferim ministre.

Prije fudbalske utakmice Srbija - Francuska sa mnogih zvaničnih mesta poslati  su uzaludni apeli ili molbe da se ne zviždi Marseljezi.

Čak je i predsednik išao na stadion da aplaudira i da tako “zaguši” proklete zvižduke.

TV rediteljsko igranje mikrofonima nije uspelo da sakrije stvarnost i sramotu.

Više je bilo onih koji su zviždali nego aplaudera. Prisustvovala je i treća grupa – pristojni ljudi koji su u stavu mirno odslušali i pozdravili francuasku himnu, kako i dolikuje.

Bilo davno pa se “zaboravilo”, na tom istom stadionu se svojevremeno masovno veselilo zbog pogibije 3 hiljade ljudi u STC-u. Niko nije osudio takvo ponašanje, pa se sada pitamo otkud ovo iznenada, toga kod nas "nije" bilo...

Zviždanje bilo čijoj himni je vrijedjanje sopstvene zemlje i sopstvene himne!

 Gost autor: mr Dragana Ćorić

Pre neki dan sam razgovarala sa kolegama - o poslu, naravno. Da bi neko bio primljen u zvanje asistenta ili saradnika u nastavi, treba da ima visok prosek ocena ostvaren tokom studija i da je u redovnom roku, dakle, bez obnavljanja godina studija, završio fakultet. Poenta tog našeg razgovora je bila sledeća: džaba svih sjajnih ocena ako ti ne znaš da preneseš svoje znanje.

Džaba desetke ako nisi, tako da kažem, maštovit  da zaintrigiraš studente, da ih navedes da te slušaju, da spremaju sa nešto više volje tvoj predmet. Džaba.

Usred tog razgovora, stiže mi sms: "Nastavnik geografije, koji je predavao u dve novosadske osnovne škole je osumnjičen za bludne radnje nad svojim učenicima, dečacima 7. i 8. razred."

Nije me skoro neka vest ovako potresla (a da se odnosi na školstvo, odmah da se razumemo), kao ova. Lično sam se osetila prvo uplašenom kao roditelj deteta koje na jesen kreće u školu, zatim zgroženo kao aktivista organizacije koja se bavi promocijom roditeljstva, i na kraju ponižena kao nastavnik.

Poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, poštovani ministre policije i poštovani prvi potpredsedniče zaduženi za bezbednost,

šta je ovo?

Meni liči na kataklizmu. A vama?

~~ PANORAMA

Lajtnant Petar Manojlović, vojni kartograf u službi Njegovog Veličanstva Franca Jozefa  I, bio je dovitljiv mlad čovek nemirnog duha. Kreativan, reklo bi se danas.  Službujući u Beču, daleke 1870.godine,  došao je na ideju da monotone žućkaste poštanske dopisne karte KundK  monarhije učini zanimljivijim i lepšim. Na kartonu formata dopisnice u tehnici bakroreza otisnuo je vinjetu Carigrada sa leve , Moskve sa desne strane, a po sredini parobrod sa natpisom Srbija. I na desnoj i na levoj obali stajali su ljudi zagledani u parobrod, a sve ih je natkriljivao ogromni zmaj. Svoju živopisnu dopisnu poštansku kartu lajtnant Petar, inače rodom iz Sentomaša, poslao je poštom u Sombor na adresu svoga strica Demetra Manojlović, tamošnjeg advokata.

ovo su misli kojima sam započela današnji dan:

"dabogda  crkla ako još jednom izađem na ulicu posle 19h",

zatim

"ne probudila se dabogda ako još jednom sednem sama u restoran" (čuj, restoran - neka zovu oni to kako hoće, neka na vratima piše i dom kulture - ja mislim da je to ona stvar koja se zove  mehana)

pa još

 "ne videla više  bela dana  (dabogda) ako još jednom sednem u neku mehanu, ovde, u gračanici, sama, da jedem, i upustim se, povrh svega, u razgovor s nepoznatim" (nije greška - to jeste "razgovor s nepoznatim") 

pa

Lagano klizi i ističe novembar i pada mi na pamet jedna priča koja zaslužuje i mora da bude ispričana, baš sada, jer radi se o – Novembru. 
Drugim rečima o - istrajnosti, talentu, malerima i nepokolebljivosti.