Ćelavi ražanj je vrsta ibisa na granici izumiranja. Ukupna populacija u divljini se ne procenjuje, već je do u glavu prebrojana i iznosi 215 ptica. Od toga je 210 u Maroku, dok je u Siriji preostala minijaturna populacija od svega 5 jedinki. Prirodno, sve su zakonom zaštićene, sve su dobile imena, a neke i satelitske odašiljače radi praćenja njihove seobe. Od tih preostalih pet ptica, nedavno je neki lovac ustrelio Juliju. Time je bliskoistočnu populaciju ove ugrožene vrste jednim pokretom prsta smanjio za 20%.

Ako zaista nismo ostrva, ostalo nas je manje. 

Da je vojvoda Vule Ilić Kolarac rekao Da! onda, 1804, kad ga je grupa vojvoda predlagala  za protivkandidata Djordju Petroviću iz Topole, za Vožda, istorija bi uzela drugi tok, možda. Ali, nije.

Rekao je: “ Braćo, ja sam čovek domaćin, vičan oranju i žetvi, moja je ruka i moja pamet navikla na plug i srp. Nama treba onaj koji je navikao na kuburu i jatagan, uzmite Djordjija, on je bio i vojnik i hajduk, naučen i da se bije i da se krije”. Istorija je onda krenula poznatim tokom a Vuletov brat i Pomoćni vojvoda, Gruja, nikad nije postao pravi vojvoda i njegov doprinos istoriji je u tome što je postao rodonačelnik porodice Grujića koja je dala Srbiji čak i jednog  petostrukog predsednika vlade. Jedna od grančica tog porodičnog stabla bila je i Katarina, ćerka Marka, poznatijeg kao Mutavdžija, uglednog  smederevskog gazde i boema, ženjenog više puta, čemu se ne treba ni čuditi s obzirom na naviku da u 3 ujutro dovede iz kafane celo društvo i zapovedi ženi da razvlači kore i pravi gibanicu.

Kako je najavljeno, na dnevnom redu zasedanja Narodne skupštine naći će se Predlog zakona o zabrani neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašistički simbola i obeležja, koji su podneli poslanici LSV po hitnom postupku (u atačmentu).

Vladajuća koalicija i deo opozicije su se, priča čaršija, preliminarno usaglasili oko usvajanja ovog zakona. Ipak i dalje ima protivnika zabranjivanju fašističkih/nacističkih manifestasija i obeležja. Jasno je da ima glasova i za i protiv ovog zakonskog rešenja, međutim indikativno je što jedne od ovih glasova često prate povici, a za povicima zatim polete kamenice, palice, sevnu baklje i molotovljevi kokteli. Bije ih glas, da njihov glas bije.

Takav „glas upozorenja“ već godinama odzvanja ulicama gradova Srbije i zuri u građane sa tzv. Proglasa neprijateljima:

„Ima još mnogo onih koji moraju da čuju glas srbstva. To je pre svega glas upozorenja. Otačastveni pokret Obraz možda ne može fizički da uništi sve zlo koje kidiše na srbski narod, ali će, dokle god postoji, neprestano i neućutno na njega ukazivati i protiv njega se beskompromisno boriti.

Još jednom upozoravamo sve srbske neprijatelje i pozivamo ih: pokajte se za svoja zlodela, inače za vas neće biti ni Božje ni ljudske milosti“ (www.obraz.rs)

 

 

Aktivisti NVO BUBE92 i učesnici kampanje "Sloboda i šengenska viza teheranskim mangulicama - SišTM" u saradnji sa blogerima B92 + moderatorkama (05 i, naravno, 012) kao i ostalim sa nezavisnih blogova uz veliku podršku ogromnog broja radnih ljudi, građana i poštene inteligencije, organizovaće javnu tribinu pod geslom:

"Žurka BUBE92 iako Milutin Milošević još nije objavio knjigu. Lenčuga jedna!"

 

Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

 

 

          Od prvog dana života bio je u centru pažnje; sin, posle dve ćerke, samo nek`  je muško, ma neka  je i dve kile mesa…a toliko je i bilo. Mali, crnomanjast, kudrav i prgav, opis koji mu je pristajao od septembra 1919 do poslednje kapi  infuzije…mnogo godina kasnije.

     I nije bio neki djak, za razliku od sestara koje su bile petičarke; pre bi se moglo reći da je izrastao (sasvim uslovno govoreći, ako se isključi visina) u pravog  mangupa sa beogradske kaldrme ( asvalt je, u ono vreme, još

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Džim Džarmuš o budućnosti nezavisnog filma: „Filmska umjetnost treba biti svedena na svoju suštinsku poetiku"

Piše: Kris Petmor

Džim Džarmuš je član onog elitnog (ne postojećeg) kluba svestranih, žestoko nezavisnih filmadžija koji su pokrili gotovo svaku poziciju u procesu stvaranja filma. U ovu grupu su uvršteni ljudi poput Roberta Rodrigeza, Žili Delpi i Šejn Karut [Shane Carruth]. Za Džarmuša, muzika je oduvijek bila vitalni dio njegovog stvaralačkog izraza, bilo da je pravio muziku za svoje filmove, svirao sa svojim bendom, dodjeljivao uloge muzičarima u svojim filmovima ili snimao dokumentarce o njima. Njegov poslednji film „Samo ljubavnici preživljavaju" [Only Lovers Left Alive], ne samo da pametnim i zabavnim scenarijem uzima nazad od tinejdžerske publike žanr vampirskog filma, već vezuje jednog od glavnih vampira, Adama (glumi ga Tom Hidlston) kao muzičara sa sklonošću ka skupim, klasičnim gitarama i analognom snimanju zvuka, sa Džarmušem koji izvodi gitarske dionice u muzičkoj podlozi.

 

 

Žiku su pokupili u podne, jednog julskog dana `44. Zvonili, dvojica u sivim odelima, odgurnuli Ružu koja im je otvorila vrata, popeli se do Žikinog skloništa i odveli ga do crnog automobila koji se zaustavio pred kućom. Olgi, koja se sjurila za njima niz stepenice i pitala kuda ga vode samo su odbrusili: „Tamo gde je mesto svim komunjarama“.

Bane je za Žikino hapšenje saznao tek predveče, kad je Miomir, sav znojav i zadihan, uleteo u stan u Profesorskoj koloniji i, bez pozdrava, počeo da sipa vesti, zbrda-zdola, izmedju dva hvatanja vazduha.