Задовољство ми је да је golubica.bg прихватила гостовање, уз напомену да је оригинални наслов текста одмах испод  ‒ за блог је морао бити по техничким захтевима, због конфликта ћирилицe и софтвера сајта када је она у наслову (ето занимљивог доприноса теми). Дакле...

Ćirilica ili латиница?

 

• - A srpski se piše ćirilicom, zar ne?
• - I da i ne, može ćirilicom, a može i latinicom.
• - Pa kako se onda razumete u pisanju?
• - Ma lako, to ne znači da jedni koriste ćirilicu, a drugi latinicu, već da svi znaju oba pisma, a koje će pretežno koristiti obično je stvar ličnog izbora.
• - Znači cela populacija je digrafična?
• - Da.
• - I ne mešate pisma?
• - Naravno, može da se desi, ali mešanje ćirilice i latinice je znak krajnje nepismenosti.
• - Kako je to zanimljivo!

 

Opet je Mladi Genije Posve Skromnog Nicka, inače, kako sam kaže, magistar novinarstva, postirao jedan (uobičajeno) nepismen blog o temi samo njemu znanoj i jasnoj. Kad bismo shvatili koja je tema možda bi se javio neko iz te struke da proceni suštinu; ovako, ja sam se bavio samo formom - koju

AleXandar Lambros

Muamer Zukorlić, glavni muftija IZuS, pozvao je muslimanske zemlje, na godišnjem skupu Svetske islamske lige u Meki, da izvrše pritisak na Srbiju zbog kršenja nacionalnih i verskih prava Bošnjaka. Krasno.

Mnogo me zabavlja ova vrsta šizofrenije. Eto, sad treba očekivati pritisak zemalja poput Somalije, u kojoj su bili zabranjeni prenosi utakmica sa Svetskog prvenstva u fudbalu jer fudbal nije u duhu islama, ili Irana u kojoj mule trube da žensko bavljenje sportom izaziva zemljotrese, ili samog domaćina skupa, Saudijske Arabije u koju se uvozi belo roblje s Filipina da Saudijci mogu da jebu, pošto ih pre seksa mula venča a posle seksa razvede kako bi sve ostalo u duhu islama.

 

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Sledećim rečima počinje knjiga sličnog naziva:

Кад смо фебруара мјесеца 2004. године претраживали стару књижницу манастира Бођана, нисмо ни слутили на какве ћемо ријетке и драгоцјене књиге наићи. Једна је ипак била немјерљиво вреднија, неочекиваног и изузетног садржаја, књига о којој су снивали етнолози, историографи, филолози, истраживачи старе вјере и упоредних религија, исви они kоји су се бавили, на било који начин, србском прошлошћу или србским наслијеђем, баштином.

Иако неугледне спољашњости  обичног наслова 

''Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме'' , њена садржина је била од сувог злата.

Kad se Mirko Kovač obrati ovdašnjoj javnosti ja načuljim uši. Ovaj stožernik morala i intelektualnog prepoštenja u Ninu (br. 3125) odgovarajući na pitanje zašto je po odlasku u Hrvatsku srpski jezik zamenio hrvatskim, kaže:

"Kada jedan čovjek isključuje sebe iz neke zajednice, bilo da nekamo odlazi ili bira ono što se naziva «unutrašnji egzil», onda je i jezik bitna stavka te osobne drame. Onaj srpski jezik negdje od druge polovine osamdesetih godina, više nije bio moj jezik. Jezik rata, mržnje, uvreda, huškanja na druge, izazivao je otpor u meni. Ja više

 

Šta su prve reči koje izgovorimo na radost naših najbližih? Uglavnom su ponavljanja jednostavnih reči koje nam ti isti najbliži ponavljaju ne bi li konačno naš centar za govor uspeo da pošalje impulse tamo gde treba i ne bismo li izgovorili kao papagaji, baš to što se od nas očekuje. Od „mama“ i „tata“, vrlo brzo stignemo do pitanja: „Kako kaže maca?“

Gledam taj naslov sada već više od 7 sati i pitam se koji i**J*t ga je smislio, naime zašto su u njegovoj glavi te dve kategorije međusobno isključive? Drugo pitanje je zar samo ja vidim nešto čudno u tom naslovu?

Taman bila krenula zanimljiva i korisna priča na onom CIA blogu o pečenju rakije kad - isteče blogu rok, pa ćemo morati to ovde da nastavimo.

I tako rakiju po rakiju, setim se da gde rakija - tu i Toma. A ko je nama Toma? Bogme glava od države, precednik.  E, ali nije ni Tomina doveka - uskoro treba da biramo novog Tomu. Novog jerbo stari neće moći. Mogo bi on al ne može. Ma neka, dosta je siroma peko rakiju u odelu i kravati, nek peče opet

      Pošao Sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!" a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo."

- „Kako si?" reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam."

- „Kuda hoćeš?" upita ga Sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo."

- „Šta bi radio?" reče Sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka."

      Onda Sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati."

      A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom raditi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi."