Dan kada je uspravan, kulturan, civilizovan Beograd ponovo sreo sebe.

Kada se pogledao u ogledalo i ono mu je vratilo lik.

Lik umiven od svih gadosti, podlosti i neukusa. Od taloga opake istorije.

Izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija...

Lik kakav Beograd zaslužuje: u slavu Jovana Sterije

Ključna debata oko prirode evropskog identiteta vodi se oko pitanja da li je on kulturni ili politički, ili i jedan i drugi. Nepotibna činjenica je da je Evropljanima primarni identitet nacionalni i da ih to razlikuje od npr. dve najmogoljudnije zemlje, koje su, iako po mnogim kriterijumima populaciono diferenciranije, uspele da kreiraju primarni nacionalni narativ, daleko jači od većine regionalnih. Npr. u Indiji je stvoren jedinstven kulturni i politički identitet, koji je potpomognut svešću o dugom postajanju države, ali i neformalnim ali veoma snažnim religijskim narativom (Hinduizam).

Što neko reče, sve srećne imperije slične su jedna drugoj, dok su sve nesrećne nesrećne na neki svoj način. Dobro, parafrazirao sam Tolstoja, koji je pre, u stvari, i mislio na porodice nego na imperije. Sad, kada su porodice u pitanju mnogi bi se možda sa rečenim i složili, dok bi kod imperija već po svoj prilici došlo i do popriličnog zatezanja. Jer, postoji više autora, koji se doduše i ne izjašnjavaju nešto preterano na temu sreće imperija, ali su sa druge strane manje-više jednoglasni kada je u pitanju njihova neumitna kob. Naime, po priči, sve poznate civilizacije i imperije dele u suštini sličnu sudbinu, prolazeći kroz šest karakterističnih faza, nastajući, trajući i nestajući na gotovo identičan način.

Na spoljašnjem planu Dizraeli je „tvrdi legitimista" pronalazeći jedan od prvih državničkih uzora u grofu Meternihu, kome će se približiti kada se ovaj nakon revolucije iz 1848. godine zadesi u političkom izbeglištvu u Engleskoj, vodeći sa njim duge političke razgovore. Kasnije će ga u međusobnoj korespodenciji nazivati „svojim učiteljem", nazivajući ga otvoreno u javnosti „najvećim državnikom našeg doba."

sa neprijatnim političkim protivnikom

Staro je pravilo da nema i da nikada nije ni bilo heroja bez dostojnog suparnika. U stvari, heroja verovatno nikada ne bi ni bilo da se pre njih nisu pojavljivale raznorazne nemani i ale, koje su izazivale sudbinu, ali i heroje da im izađu na crtu. Sad, izgleda da i u politici, kao i u bajkama, junaci i aždaje na određeni način ipak neretko i idu zajedno, opravdavajući međusobno postojanje, a, opet, i hraneći javno mnjenje suprotstavljenim stavovima, na kojima svako od njih može da poentira u očima svojih birača.

 

Svevišnji napravi za onih šest dana nebo i zemlju i sve drugo, odmah je podelio na gore za odabrane i dole za sve ostale, nebo i zemlju, pa to ostade tako do danas. Posebno se pozabavio rajskim vrtom, naravno za one gore i vrt dobi ime Eden gde napravi Adama a prahirurškim gestom stvori Evu te oni goli i lepi hodaše okolo srećni i bezgrešni dok ne naiđe zmija koja im dade zabranjenu jabuku, oni zagrizoše i upadoše u greh, izazva ta jabuka onu želju a oni ne odoleše, bi ih onda stid tog grešnog čina te obukoše neko lišće na sebe, Svevišnji to vide i shvati da su zgrešili te ih otera iz Edena u donji svet, na zemlju među one obične. Tako Adam i Eva dođoše u drugi svet ni izdaleka prijatan i ugodan kao Eden gde behu pre grešne radnje ali uprkos kazni božijoj ne zaboraviše ono lepo te nastaviše da to čine i ponavljaju i porodiše potomstvo a usput Adam načini na zemlji repliku rajskog vrta, tu se posle živelo i trajalo vekovima.

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.