Početkom leta grejala me, jedno vreme, estetika komunizma. Ali ne ova srpska, hardcore varijanta nego sam se pitala: kako to zaista izgleda s bezbedne distance? I tako sam se, u potrazi za tim materijalnim ostacima, zatekla, par dana u Pragu.

Na prvi pogled, od istočnog bloka, kamen na kamenu nije ostao. Mase turista dolaze da gledaju mostove, katedrale i cele ulice iz 12-og, 15-og, 17-og veka. Tu su restorani, pivnice, prodavnice, kafići, poslastičarnice. Sve je skockano da zadovolji svaku turističku potrebu. Šta tu može da se ne dopada?

Ali, kad se čovek izmakne malo

Prije nekoliko dana na planetarno poznatoj stranici Wikileaks pojavio se dokument koji je povučen nakon što je samo nekoliko sati bio dostupan posjetiocima, što je prilično čudno, ako se ima u vidu da je riječ o operativnom planu Vojske SAD iz ranih 80-tih. 

e pa, društvo, kako vidim da su se pojavili neki nezaboravljeni, ali ne i prisutni ljudi, koji su obeležili početne stranice bloga (ecce florian, virtuelni vaske, pnnb, bauer), red je i nekako da se neko priseti 10. obljetnice bloga...

Vladimir Putin je, u subotu, došao u Sloveniju da u crkvici Sv. Vladimira oda poštu sinovima Rusije. Pre sto godina, tokom Prvog svetskog rata, je samo pod jednom snežnom snežnom lavinom poginulo 110 ruskih ratnih zarobljenika. Bila je to već treća lavina, pre nje su dve pod sobom pokopale bar 360 njih. Ni danas se ne zna koliko je tačno ruskih zarobljenika poginulo ne samo pod tom lavinom, nego i od drugih lavina, teškog mraza, iscrpljenosti i rada na prisilnoj gradnji planinskog puta preko planinskog prelaza Vršič, pod graničnim prelazom Ljubelj, u Julijskim Alpima, na 1611 metara nadmorske visine, koji je za Austriju bio od strateške važnosti. Zbog toga je deo korpusa od deset hiljada zarobljenika, koliko ih se tada nalazilo u logorima u Sloveniji i mahom su dovedeni sa Galicijskih ratišta, poslala da gradi taj put i usput umire. Pretpostavlja se da je, prilikom te gradnje, život izgubilo oko hiljadu ruskih zarobljenika. Austrija ih nije štedela.

Ne citam vise cesto blog B92. U prethodna 2 dana sam malo nadoknadjivala propusteno. Uglavnom Krkarove tekstove. Nisam htela da uzurpiram prostor svojim pricama, zato cu ovde, u svojoj kuci (vikendici). 

Odrasla sam na moru. Uglavnom u Tribunju, svojevremeno majusnom selu koje se sastojalo od kamenog ostrva, kamenim mostom spojenog sa kopnom i zaledja. U zaledju su bili brdo/groblje Sovlje, Zamalin, gde je drzao kafic Miso Kovac, od kog su moji roditelji imali kljuc. Misova kuca je bila iznad kafica. Ispred parkiran Moto Guzzi koji je vozila njegova zena, cuvena lepotica, Splicanka,

(најмамљивија ствар на овом Свету је . . . . његова пролазност)

Брауново кретање копирајући, усмери ми ево одскора, мили Газда, надасве у одлукама практичан, моје радно лутање по Србији (наново) у Таково јер приводи се вишегодишњи путарски посао крају,па је ред ( како додуше и уговори прецизирају) резимирати урађено.

Novak Đoković je ujedinio sve četiri Gren Slem titule
i to je jedno od najvećih sportskih dostignuća našeg vremena!
Sumnjam da ću uspeti da obuhvatim i prenesm veličinu tog dostignuća, ali bar da probam....

And so it begins...