Umro Zbigniew Brzezinski.

Позвао ја родитеље једног малог неваљалца у школу прошле недеље.

Дошла мајка. Ја јој испричам шта јој све мамино злато ради у школи, какве су му оцене, како се понаша...

Ћути јадна жена, не зна шта да ми каже...

Тек после неког времена прозбори:

"Разредни, причам ја њему исто као и ви.  Такав се родио, џабе му ја причам. Сваки дан му причам. Језик ми к'о да сам силиконе у њега ставила..."

Jaz između Revolucije i Restauracije će u početku biti nepremostiv, te će ovaj jaz prvi pokušati da hrabro premosti, noseći konture nove sinteze vremena, Napoleon Bonaparta. To će ga smestiti u ulogu tragičnog heroja epohe, budući da vreme još nije bilo zrelo za sintezu koju je nudio, te on ostaje verovatno najvećim u nizu modernih državnika koji će biti, u najbukvalnijem smislu, ispred svog vremena.
Bonaparta će, štaviše, biti jednim od retkih modernih državnika koji će ne samo biti, već koji će i ostati ispred svog vremena, stalno trčeći brže nego što je društveno tlo dozvoljavalo i moglo da apsorbuje.

Krajem devedesetih Meri se intenzivno družila sa mnogo strankinja koje su bile udate ovde. Jedna od njih  bila je Frančeska. Rođena u Londonu u porodici  intelektualaca. I sama je bila veoma dobro obrazovana. Kad bi govorila, naravno na engleskom, imala je tako dobru dikciju da je bilo zadovoljstvo slušati je. Često sam u šali tvrdio da govori bolji engleski nego princ Čarls. Živela je u Pančevu sa našim drugom Gojkom i sinom Lukom, koji je imao četiri ili pet godina. Neposredno pred bombardovanje javio se Frančeskin tata telefonom: “Slušaj Frančeska, skupite stvari i dođite odmah za London.  Ameri će izgleda stvarno da bombarduju“.

Pustilo Haradinaja. Znala sam. Ne zato što se pravim pametna, nego zato što sam te filmove već par puta gledala, čak u njima igrala i epizodne, novinarske uloge. I oba su se završila kao danas francuski. Doduše, tada je ovaj sa Haradinajem je bio tako kratak da bi ga manje pažljivi gledaoci u treptaju propustili, dočim je istotematski u kome je glavnu ulogu igrao Agim Čeku potrajao dovoljno da na mene ostavi neizbrisivi trag. Daklem, ništa ne prejudiciram, insinuiram, samo evociram.

"Svaki čovek ima cenu, ali ja ću, ipak, novac ulagati u one levo i desno. Jer, dokle god čujem žamor sa obe strane čini mi se da sam na dobrom putu."

Svako ko je završio srednju školu zna priču o Don Kihotu, tragično-smešnom junaku istoimenog romana Miguela Servantesa: Don Kihot živi u imaginarnom svetu heroja, vitezova, divova, čarobnjaka nežnih devica u kome čuva svoju Dulčineu iz Toboza. U stvarnosti, Don Kihot je Alonzo Kihano, postariji gospodin; plemenita Dulčinea je seljančica iz obližnjeg sela, a divovi su vetrenjače. U svojoj priči "Problem" Horhe Luis Borhes se pita šta bi se desilo kad bi deludirani Alonzo u tom svom magnovenju zaista ubio čoveka? Po Borhesu, tri su moguća odgovora na ovaj problem.

Prvi

Kukuruzi samo što nisu stigli za branje u seocetu na granici srpskog i rumunskog banata. Stanovništvo mešano pola srba pola rumuna. Blatnjave ulice i sitna kiša koja je rominjala.

Kuće podjednako stare i trošne ali su meštani nepogrešivo znali koja kuća je srpska a koja rumunska.  Rumunske kuće su bile okrečene nekim drugačijim bojama, činilo se veselije i urednije, bar spolja, od srpskih.

Na glavnoj ulici samo jedna crkva u koju su išli i jedni i drugi.  

I škola je bila jedna ali su nastavnici držali časove odvojeno na rumunskom i na srpskom.

Dok je bilo nastave.