Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1804-1881.) će biti začetnik tradicije torijevske demokratije (tory democracy) kroz koju će se engleska torijevska konzervativna tradicija otvoriti masama, formirajući projekat jedinstvene nacije u kojoj i kroz koju će se pokušati izmiriti različiti društveni slojevi. Dizraelijev ideološki projekat oličen u tzv. konzervativizmu jedne nacije (one nation conservativism) će ponuditi ideju shodno kojoj će različiti društveni slojevi imati obaveze jedni prema drugima.

Stari most preko Save će biti srušen, umesto njega izgradiće se novi, sasvim moderan, sa lukom koji podseća na onaj što je viđen za rušenje i kažu funkcionalniji i protočniji za nabujali saobraćaj. Bila je odavno ideja da se tu negde, kod Ekonomskog fakulteta izgradi most, nije bilo reči da će se ovaj stari rušiti ali eto, sada je takva odluka doneta i izgleda da će

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve. 

ТРАКТАТ О СМЕХУ

Да не буде забуна – текст је написан јануара 1997. године. Значи ово је ВРЕМЕПЛОВ који вас враћа 21. годину уназад.

Зато, пре читања:

Проучите горње упутство, узмите средство за смирење и, ако се појаве нежељене сметње, посаветујте се са вашим лекаром или фармацеутом.

 

Гнев је привилегија богова, тврди Аристотел, а код мудраца он изазива сузе или смех. Тако је мрачни Хераклит у великој љутњи плакао, признајући тиме да догађаји имају коначну и неопозиву тежину судбине коју треба некако поднети и издржати. Код мудрог Демостена, опет, уместо гнева јављао се смех који се двојако може тумачити: као лично освешћење од заблуде да су догађаји и другачије могли да се догоде, али и као одбијање њихове коначне и неопозиве тежине за човекову судбину.

Uoči beogradskih izbora 4. marta 2018. na društvenim mrežama su osvanuli manje

Gost autor: aca52ns

 

 

ДАН СЕДМИ

 

„Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“

 

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.