Prošlost je čudna stvar, kao i sećanje. Selektivno. Sećamo se uglavnom bliskih i prijatnih događaja, ili pak onih izrazito teških i neprijatnih. Zanimljiva je stvar kad su sećanja i prošlost u pitanju da se po nekad setiimo i onoga što smo potisnuli, a decenijama nam nije palo na pamet.

Čitam danas "Politiku" i negde na 19. strani naiđem na tekst o tome kako je obnovljena kafana "Tošin bunar", zapravo, "Džakarta", kako se zvala u mojoj i mladosti joše desetina hiljada nekadašnjih žitelja i žiteljki  "Studenjaka" na Novom Beogradu.

U reportaži o obnovi kafane, ima malo preterivanja, poput onog da su tu dolazili Tito i Sukarno, ali ne nikako da je imala sjajan roštilj i da su se u njoj dobro zabavljali studenti, naročito nakon položenog ispita ili diplomiranja.

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

Uz rizik da me bilo ko optuži za levičara, anarho penzionera sa reumom kao Krkar prošlog nedeljnog prepodneva, a koja optužba kod mene nema nikakvog efekta, naučio sam da me optužuju za sve i svašta, jer pošto nemam reumu, niti sam levičar, a po najmanje anrho liberal itd. ove optužbe trpam u isti koš, a za odnošenje uredno plaćam komunalne usluge. Pojam komunalno je nastao od pojma  komuna iz kog posle pametni napraviše pojam, Komunizam. Čudi me da ovaj termin nije promenjen u skladu sa "demokratskim" promenama pa dobio naživ recimo demunalno ili slično.

Feudalizam

 

Na sreću, ne koristim usluge „srpske" železnice. Na nesreću, živim u Srbiji, zemlji preko koje se pružaju važni evropski koridori, a koja je premrežena sklerotičnim prugama po kojima tutnje vozovi istom brzinom kao pre stotinu godina.

Još je, na vrhuncu karijere, Slobodan Milošević uočio  problem i prepoznao šansu. Nadahnut vizionarskim duhom, otac nacije je, nekako u isto vreme, izdao naredbu da se ruše tuđe, komšijske  tračnice, a da se   po zemlji bestragiji, kojom je gazdovao, isplete mreža modernih pruga, nad kojima će, kao u prijateljskom Jasuši

Direktan povod bila je krađa glasova na lokalnim izborima održanim dan ranije.

Stiglo je leto i osim sezone letovanja tu je i ta nama dobro poznata sezona raznih jubileja i obljetnica.

Ej, prošlo je dvadeset godina od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini! Nije malo! Da  ovo transponujemo u kontekst Drugog svetskog rata, ovo je već 1965. Bitlsi, Stonsi i Bejbi bumeri već uveliko haraju svetom a Rusi i Ameri su u svemiru ...

Ipak, na ex-Yu prostoru se ona simpatična ratna uzrečica "Neki ćemo da preživimo a neki ćete i da poginete."  posle rata promenila u "Neki ćemo da slavimo a neki ćete i da tugujete." Dakle, ima ko će da slavi a ima ko će da tuguje, svako na svojim toponimima i svako više-manje u krugi svoje porodice (iliti naroda).

Ono što bi sada u Srbiji zaista moglo da bude konstatovano je sledeće: 

Vec mesec dana nisam pisala ovde, jer prosto receno NE STIZEM… Evo nesto sto sam pocela pisati na ovaj praznik, ali me prekinuse i nikako da zavrsim

Svake godine na ovaj dan, moj se stav nekako menja u odnosu na ustaljene obicaje cestitanja i poklanjanja cveca i ostalih sitnica nama zenama. Sa jedne strane ne mogu da shvatim da se odredjen broj muskaraca samo na ovaj, ili ovome slicnom, danima seti da pored njih stoje zene koje ih prate od rodjenja pa do smrti, i kojima ponekad treba reci, hvala ti sto postojis u mom zivotu.

Од свога деде сам, као мали, а и много пута касније, слушао најневероватније приче дрекалима. Тако су становници села надомак мог родног града називали сподобе које су ноћу испуштале најстрашније, неартикулисане

Nakon bombardovanja Srbije 1999 počeo sam sa pripremama 5. Nišvila. Bez podrške grada Niša i Ministarstva kulture kao i zbog zaokupljenosti sponzora svojim problemima trebalo je pribeći samofinansiranju i nekako trgovinom zaraditi novac. Jednom srpskom kupcu bilo je potrebno više desetina hiljada kubnih metara