Postoje ljudi koji se teško rastaju sa nepotrebnim stvarima. Za mene su to na prvom mestu papiri - garancija za laptop koju znam da moram da čuvam ali mi nikada ne padne na pamet da proverim da li je istekla, izveštaji sa raznoraznih konferencija, flajeri za zlu ne trebalo u širokom luku od bućkuriša za doneti do vodoinstalatera, nađe se i poneka "poruka lične prirode" koja, da ne bude zabune, nije starija od naše ere novih komunikacija nego je silom prilika pisana rukom pa deluje kao čist artefakt romantizma.

Republika Srbija je Republika, a ima monarha i ne obeležava Dan republike već Dan državnosti, čime se ne razlikuje od ostalih na prostoru SFRJ nastalih državica.

Danas je 29. Novembar nekadašni praznik „Dan Republike“ pa čestitam svima koji su emotivno i na bilo koji način vezani za taj dan.

Oni koji misle da se brisanjem datuma može izbrisati istorija i praviti neka nova čine nasilje nad istorijom, svojom prošlosti i svojim precima. Očito su sada potomci jednih predaka jači i glasniji. Revizija istorije je na delu i to je opštepoznata stvar i opšteraširena pojava na prostorima bivše SFRJ.

Dakle, aa današnji dan pre 67 godina u Jajcu,  održano je Drugo zasedanje Antifašitičkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), na kome je doneta odluka o federalnom ustrojstvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), zemlje koje više nema.

Na prvi pogled ispada kao da suSrbija i Hrvatska rešile sve svoje probleme, rasčistile sa kriminalom i korupcijom, podigle standard, smanjile nezaposlenost, obezbedile narodu bezbrižan život i onda imaju vremena za sport i rekreaciju, kulturu i umetnost . Nažalost ništa od toga  ali unatoč ima se vremena za lov na povijest, povest, istoriju,  historiju i histeriju.Desnica u Hrvatskoj  i  desnica  u Srbiji odavno ulažu  “natčovečanske” i “natpatriJotske” napore, koji  često  prelaze granice zdrave pameti i čovečnosti,  kako bi pokazale da se razlikuje od mrske one njihove, kako su oni tamo zločinci, primitivni, vekovni i tisućljetni neprijatelji, kako jezik kojim govorimo nije ni sličan niti ga razumemo, i kako.. sve tako.

Naravno, u tome ne uspevaju jer narod se ipak razume, kultura opet ne poznaje granice, a i politički i ekonomski odnosi sve su bolji.

Ono što je zajedničko nihovoj i našoj desnici, njihovim i našim nacional-šovinistima je naklonjenost poraženim snagama iz 2. svetskog rata i posvećenost njihovoj rehabilitaciji koja podrazumeva osude “komunističkih zločina”. E tu su se izgleda potpuno našli kako u pogledu metodologije, krivotvorenje istorije i instrumentalizacije za dnevno-političke potrebe.

Upravo o tome govori tekst Heni Erceg, "Izuzetni leševi", koji odslikava stanje u Hrvatskoj ali i Srbiji.

"Vijenac", časopis za umjetnost, kulturu i znanost Matice hrvatske objavio je 23. jula opširan intervju autora Andrije Tunjića sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora Srbije. Mislim da izrečeno u intervjuu svakako zaslužuje da bude preneto u celosti i bez intervencija. Ako ne zbog drugog a ono kao sabrano i novonapisano Vjeruju onoga što se ovde kolokvijalno zove Drugom Srbijom. 

O Srbiji, Srbima, istoriji, ratovima devedesetih, Jugoslaviji, Titu, Kosovou, genocidu, Haškom tribunalu..

Jedino je naslov bloga moj a u pitanju je rečenica gospođe Biserko iz samog intervjua, za koju bih (rečlenicu) rekao da je srž izrečenog.

Evo i originalnog naslova i teksta:

 Bez istine nema pomirenja

Srbima je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država / Za rušenje Jugoslavije, planiranje i pripremu rata najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića / Beogradski Pravni fakultet bio je jedan od stupova velikosrpskog projekta / Kada je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanja vojnih oblasti / Memorandum i Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite / Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike / Cijela srpska historija jedna je velika laž / Srbi se ne žele identificirati s genocidom u Srebrenici kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije / Beograd je organizirao iseljavanje Srba iz Hrvatske / SPC je uvijek bila prvo politička, pa tek onda vjerska institucija / Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju teorija zavjere / Srbi iz BiH i Hrvatske trebali bi odgovornost i krivnju za zločine prebaciti na Srbiju

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, do raspada Jugoslavije i velikosrpske agresije u svrhu stvaranja Velike Srbije radila je u jugoslavenskom Ministarstvo inozemnih poslova. Danas se bavi istraživanjem uzroka raspada Jugoslavije, ljudskim pravima, srpskom političkom poviješću i stanjem srbijanskog društva. Bio je to povod ovom razgovoru. 

Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.

Ričard Holbruk je predstavljao ono najgore u spoljno političkom establišmentu

Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.

Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.

Postoje porazi i oni su deo svake egzistencije, bilo da su u pitanju društva, države, narodi, male društvene grupe ili svako od nas pojedinačno. No, nisu svi porazi isti. Postoje u istoriji brojni primeri kad je poraz uslov napretka  jer je otrežnjujući i upućuje ljude na promenu ponašanja i svesti kao ključnih uslova boljega u budućnosti. Nemačka je tu najbolji i najslikovitiji primer.

Danas, u vreme kad Evropa obeležava i proslavlja sedamdeset godina od pobede nad fašizmom i na vrednostima te pobede gradi celokupnu arhitekturu modernoga života, u Srbiji