Naleteh (opet) na jedan interesantan clanak u Pecatu: Tako je govorio „Peščanik" koji pocinje podnaslovom:

Ako su kritike na račun Zorana Đinđića dovoljan dokaz krivice za „kreiranje atmosfere koja je dovela do atentata na premijera Srbije", kako to tvrdi „druga Srbija", znači li to da bi istraga trebalo da se proširi i na autorke „Peščanika"?

Kad sam procitao ovo pomislio sam: e bas ga i ovaj pretera. Ali kad sam procitao clanak zakljucio

Krajem Vijetnamskog rata u Vašingtonu  su konačno shvatili, ne samo da je rat previše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima, što je  svojevremeno tvrdio i Žorž Klemenso, već da čak ni  izbor kodnih naziva vojnih operacija ne treba prepustiti nemaštovitim komandantima. Iskustvo Vijetnamskog rata nedvosmisleno je pokazalo  da je efikasno korišćene reči i medija jednako važno kao i efikasna upotreba oružja, te da vlada SAD ne može dobiti rat na bojnom polju, ukoliko prethodno ne dobije rat u umovima svojih građana. Zato su se  u pripreme, pa i u kodiranje i izbor naziva, američkih vojnih intervencija diljem globa zemaljskog uključili eksperti za psihološko ratovanje, stručnjaci za medije, politički savetnici i spin majstori svih drugih fela.

 

Ako imate u zemlji tri zlocinca , a mogucnost da zaustavite samo jednog da  li cete zbog  principijelnosti moralne vam filozofije odustati od  toga da  zaustavite svu trojicu?Da li cete ipak iz pragmaticnih razloga  kazniti samo jednog nadajuci se da ce ostala dvojica svhatiti poruku?

Gledam CNN.   Zasto bas Libija? Zasto ne Jemen?Treci dictator ;  gdje ono bijese? zaboravih, a vidim nisam jedini.

Novinar pita tipa u kravati ovo isto pitanje. Ne, on ipak ne koristi teoriju sa pocetka mog tekksta. Iskren neki covjek.

"Nije to isto, mislim nije isto

Indian Vels je mali, malesni, ovolicni Kalifornijski grad koji svakog marta nudi suvo i toplo vreme, pogled na impozantne planine, i vrhunski tenis rasut po 23 zeleno-plava terena. Grad je medjutim dovoljno mali da vas samo pet semafora levo ili desno deli od drugih gradova slicne velicine. Svi gradovi su pedantno obelezni, i u imenima im se cesto pominju palme, izvori, fatamorgane ili bunari, reci koje podsecaju kako je ovaj deo juzne kalifornije izgledao pre stotinak godina.

 

Imena lokalnih ulica su medjutim znatno modernija. Poznati zabavljaci koji su ovde godinama radili,

Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u

Samo veceras u vasem gradu. Prije cetiri godine u Beogradu, prosle godine u Londonu, a neki dan u Becu. Cirkus Srbija. Pratite kako birokratija srpskog pravosudja potresa evropske prijestolnice, Interpol i Europol, dok u susjednim zemljama izaziva "desavanje naroda" u Zagrebu i Sarajevu.

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

Kriza je uzela maha i ljudi počinju da haluciniraju. Ovu su žalosnu nagradu već (mrtve 'ladne) primile glumice koje verujem jesu bile značajne za ovdašnje pozorište poslednjih decenija ali barem nisu bile značajne za ovdašnju političku scenu poslednje dve decenije. Bio bi zaista pravi horor kada bi i Mirjana Karanović mrtva 'ladna zasela u tu meanu samozavaravanja i proračunatog zaborava. Imajmo u vidu sve one situacije u kojima je Mirjana Karanović pokazala kako se poznata i uspešna umetnica nikada i ni po koju cenu ne otuđuje ni svojim radom niti svojim javnim nastupanjem i ponašanjem

Na prvi pogled ispada kao da suSrbija i Hrvatska rešile sve svoje probleme, rasčistile sa kriminalom i korupcijom, podigle standard, smanjile nezaposlenost, obezbedile narodu bezbrižan život i onda imaju vremena za sport i rekreaciju, kulturu i umetnost . Nažalost ništa od toga  ali unatoč ima se vremena za lov na povijest, povest, istoriju,  historiju i histeriju.Desnica u Hrvatskoj  i  desnica  u Srbiji odavno ulažu  “natčovečanske” i “natpatriJotske” napore, koji  često  prelaze granice zdrave pameti i čovečnosti,  kako bi pokazale da se razlikuje od mrske one njihove, kako su oni tamo zločinci, primitivni, vekovni i tisućljetni neprijatelji, kako jezik kojim govorimo nije ni sličan niti ga razumemo, i kako.. sve tako.

Naravno, u tome ne uspevaju jer narod se ipak razume, kultura opet ne poznaje granice, a i politički i ekonomski odnosi sve su bolji.

Ono što je zajedničko nihovoj i našoj desnici, njihovim i našim nacional-šovinistima je naklonjenost poraženim snagama iz 2. svetskog rata i posvećenost njihovoj rehabilitaciji koja podrazumeva osude “komunističkih zločina”. E tu su se izgleda potpuno našli kako u pogledu metodologije, krivotvorenje istorije i instrumentalizacije za dnevno-političke potrebe.

Upravo o tome govori tekst Heni Erceg, "Izuzetni leševi", koji odslikava stanje u Hrvatskoj ali i Srbiji.

i gazenje zastave EU