Užasan je osećaj kada se priča mora započeti sa ''bio je topao ili tmuran dan'' i tome slično, ali nekada se od te konvencionalne, da ne kažem – ustaljene rečenice, ne može pobeći, i zaista je bio topao junski dan, tek što su prestale kiše koje su danima padale, igrajući se sa mojim živcima, i na čiju me je pomisao sad bolela glava, sve je nekako bujalo, mirisala je lipa, nisam se ni na poslu mnogo umarao, dolazio sam kući zadovoljan i odlazio do obližnje prodavnice, čiji je vlasnik otac mog prijatelja, i gde sam oduvek, takoreći, uživao beneficije, da ne ulazim dublje u

Verujem da smo svi još u osnovnoj školi učili o životnom ciklusu i putu od kolevke do groba. Odnosno da ciklus počinje ekstrakcijom resursa (kolevka), a nakon faze korišćenja sledi faza odlaganja (grob). Nemački hemičar Michael Braungart i američki arhitekta William McDonough izdali su 2002. knjigu pod nazivom "Cradle

Kišno jutro nad Hrisohorafom, kraj obala jezera Kerkini, nedaleko tromeđe Grčke – gde se nalazim, Bugarske i Makedonije. Seoske laste i gugutke po žicama... Već sam tu bio u aprilu ove godine, i tada zaključio kako se ovde valja vraćati. Pre puta sam Stiva Milsa, autora ptičarskog vodiča za sever Grčke, pitao za preporuku gde da ptičarim, pa mi je odgovorio da je do sada jezero Koronia verovatno već presušilo (i, otuda, lišeno ptica), da jezero Volvi verovatno nije loše (to su ona dva jezera istočno od Soluna), a da je jezero Kerkini uvek dobro mesto. Magično mesto, kaže za Kerkini u uvodnoj rečenici tog poglavlja u svojoj knjizi.

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...