Ako naiđete na nepoznatu ili retku pticu, pratite sledeće korake kako bi ste sastavili što tačniji opis za što kraće vreme. Koristeći priloženu shemu ptičje tomografije, napravite skicu na kojoj ćete označiti detalje i obojenost i uporediti je sa čestim vrstama u blizini (veća od, tamnija od...). Pokušajte da u toj fazi još uvek ne listate priručnik za identifikaciju (ključ).

Kada kliknete na "pošalji komentar" pa se ništa ne desi, verovatno imate ili problem sa internet vezom ili sa autorom bloga na kom ste želeli da činodejstvujete.

Ja nekako mislim da je kod mene ova druga situacija u pitanju. Pažljivo izučavavši žitija Prepodobnog Virtuelnog Vasilija Mirotočivog, dođoh do spoznajne iluminacije da treba  (u nedostatku drugih opcija) ovde da okačim ono što je Onome namenjeno. Jer - (nekako, svakako, svakojako)... Reč mora da nađe put

Dozvolite mi da vam predstavim jedan svoj komentar, u malo proširenom (i, ovaj put - neizbrisivom) izdanju:

Zadnjih par dana na raznim blogovima pomalo pričamo o tome koji su fotoaparati najbolji. Preporukama su se najviše istakli NNN i ecce-florian.

NNN kaže:

Prvog prosca je moja baba odbila. 

Bio je lep kao slika, visok, prav, širokih ramena, svetle kose i zelenih očiju iz kojih se videla bistrina i dobrota. Bio je iz dobre kuće, bogati trgovci poreklom negde iz Hercegovine. Bio na školi u Austriji. Brzih ali smirenih pokreta i lepo je govorio. Sve je na njemu bilo lepo i dobro osim jedne stvari: prezivao se Glendža. Jednostavno, nisam mogla da zamislim sebe da

 I iako stručna javost smatra da im se ne treba davati na značaju citiraću još jednom pomenutog profesora – “tako doterivati istoriju, mogu samo zanesenjaci i pokvarenjaci. Vreme zanesenjaka bojim se da je prošlo, više je ovih drugih”.

Kurdi: osnove za one koji ne znaju ništa i podsetnik za one koji znaju sve

U ovom tekstu ću pokušati najširom mogućom četkom da oslikam neke osnovne činjenice o kurdskom narodu. Možda nisam u pravu kada mislim da ih nije zgoreg znati pre nego što pređem (nešto detaljnije) na istoriju konflikta turske države i PKK-a. Svestan da ovo nije tekst (kao uostalom ni prethodni što nije bio) koji može izazvati poplavu komentara i da mnogima može biti dosadan, ali iz poštovanja prema temi i želji da je što bolje obradim dajem vam ga na čitanje.

Ako su u "ujedinjenoj opoziciji" Sanda Rašković, Boris Tadić, Vuk Jeremić i Boško Obradović onda, što se mene tiče, Šešeljev mali može da vlada još 4000 godina.

Da se ne lažemo.

OVO NIJE POLITIČKI BLOG! (Ni alegorija, basna,metonimija, parabola, antiteza...)

-----

Moja prijateljica upravo vodi borbu sa institucijama i organizacijama u korist svog dementnog oca. O tome ću posle.

1.

Ne računajući šale i pošalice tipa doživelasamdevedesetuizdravasamdakucnemudrvo KUC-KUC Ko je?,  demenciju (senilnost, izlapelost, išćućalost, podetinjelost, senilna demencija...) sam pobliže upoznao kada je obolela najstarija sestra moje majke. Tačnije, kada je bolest već itekako uzela maha.

A certain level of aggression is essential to the game of rugby league, particularly in defence and particularly in the middle of the field, where the big boys collide.

Rugby league is, in many ways, a combat contact team sport. The collision and tackle aspect of the game is a form of wrestling and, let’s face it, only a few scary people are able to compete in any form of combat without first setting an aggressive mindset.

There’s nothing wrong with a rugby league tackler facing up to his opponent with the desire to hurt him and there’s equally nothing wrong with a trainer

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?