Oh kako ne podnosim prologe, klizave podloge, nekrologe, obloge i bolove, beskonačne dosadne monologe, monodrame i golove iz ofsajda, protivnike Prajda i podele što polove, pulovere, Range Rovere, Blackburn Roverse, Versus, Ellesse i Puma, ne podnosim Adidaš, Odidas i Fulla, sve bivše pripadnike JUL-a od kojih jednog posebice, uzane bokserice, japanke, kožne papuče, kada telefon mjauče, osvrtanje na juče i prekjuče, morone iz sitkom serija osim ako nije Ešton Kučer

prestaću da jedem sisare

            Gubim razum u stanu koji ne osećam kao moj, iako je moj. Neko je morao da umre da bih živeo, dostojno čoveka. Mislim da ću prestati da jedem životinje, ili makar sisare. Imam određen cilj u životu. To govno je neko drugi zakucao daleko ispred u magli. Ne vidim šta je ali mogu da namirišem da je sranje.

Ever, however, is way too long. There are not any evers in life. Ever belongs to the church, to mythology, to fairy tales. Our world, the real and tangible and smokable world, is about increments of time. Time since my last cigarette. Time before my last cigarette. Time it takes to smoke a cigarette. Time I need to suck on my electronic cigarette to make up for the time it took to smoke my last cigarette.

Kosmoplovci is a group of artists who are experimenting with digital forms and alternative comics, web design, video and music. It was founded in 2001. by joining already active computer demo groups (Corrosion) with alternative comic authors (StudioStrip). 

Dakle, kroz žamor desetak glasova i kroz kucanje čaša i flaša, kroz smeh i viku zaista svakakvih ljudi ...

Izvinite me, ako u društvu kao što je naše nemam poštovanja prema ljudima koji su "uspeli u životu".

Ono kada stav koji i sam zastupaš čuješ od osobe sa kojom se inače ne slažeš i onda kreneš da preispituješ taj stav ...

Ono jeste zanimljivo da će nam u januaru 11 stepeni biti vreme za majicu, teksas jaknu i sedenje u parku ...

Svaka diktatura pre svog kraja i propasti uđe u fazu užasne dekadencije, mada strah me je da pomislim šta li je za SNS kamarilu dekadentno.

nas je samo trojica živih. Nije bilo psa kao u Džerom K. Džeromovoj knjizi, nismo imali ni čamac, plutali smo po beskrajnoj vodi na splavu koji je bio deo polomljene kobilice broda. Posle nekoliko sati, morske struje su nas toliko udaljile od mesta potonuća broda da više nismo videli ništa što bi nas potsećalo na na taj tragičan događaj. Ležali smo iscrpljeni, grčevito se držeći za daske i s nekakvom nadom očekivali zoru. Uskoro se more umirilo, istok se zarumeneo, mokri, cvokoćući od hladnoće, željno smo iščekivali tople sunčeve zrake. Kad se blagotvorno sunce izdiglo