Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

 Дар напрасный, дар случайный

 Ako su oči ogledalo duše, tvoja duša je bila čista. Počivaj u miru Miroslave. 

                                                                                               ... ostalo je nas par, njenih siročića.

зове ме покојна баба да ме подсети да однесем њене лекове, у ствари лекове који су јој били вишак, комшији здравку јер се здравко, упркос имену које тако нешто није најављивало, разболео и то од оне најтеже болести, којој се име не помиње и од које се умире, није живот мада живот јесте сексуално преносива болест са сигурно смртним исходом, али није живот то што је здравка задесило, слабо је здравко од живота боловао, довољно је рећи да је болест тешка, да је покојна баба боловала од исте а сад је покојна иако је пила те неке лекове а накуповала их је мало више, да јој се нађе а није јој се нашло, умрла је, па је преостало а она сад жели да ја те лекове однесем здравку и да му кажем да му их је баба оставила, њој нису помогли а њему ето можда хоће, па ја нисам сигуран како ће здравко реаговати јер мало је то незгодно, препоручивати му исту терапију којом се лечио и покојник.

gotovina i markač nisu ništa uradili... stotine ljudi je samo umrlo, stotine hiljada njih je samo otišlo da ispuni hrvatski tisućletnji san o etničkoj čistoti...

Svakom svom učeniku i roniocu iopšte kojeg povedem na ronjenje prvo kažem sledeće: “poštujte more i poštujte vodu. Pokušajte da ih razumete. Pokušajte da shvatite vodu kao živo biće koje ima svoje cikluse. Svoje dobre i loše dane. I najvažnije od svega ne pokušavajte da se borite sa vodom. Taj rat je unapred izgubljen za vas. Razumite vodu i poštujte je. Voda je izvor života u svakom smislu a i mi sami smo 70% voda.

Gde je istina o lekarskoj grešci posle više od četiri godine od smrti Anđelke Trifunović Popović, piše porodična prijateljica i naša koleginica stasava:

     Posetioci Krugolininih blogova se sigurno sećaju tragičnog slučaja smrti Anđelke Trifunović Popović, porodilje iz Čukojevca kod Kraljeva, koja je iza sebe ostavila troje dece. (Podsetnik za ministra i Otvoreno pismo dr Draganu Arsiću) Bilo je to 27. 9. 2008, a prisećanja radi, ni godinu dana kasnije, o čemu je opet Krugolina pisala, nije se maklo sa mrtve tačke (In memoriam: Anđelka Trifunović Popović)  i pored osnovane sumnje da je do smrtnog ishoda došlo zbog lekarske greške u kraljevačkom porodilištu. Prošao je i 27. 9. 2012, a predmet je još uvek u Osnovnom sudu u Kraljevu.

Hvala, Vasja.