Lagano klizi i ističe novembar i pada mi na pamet jedna priča koja zaslužuje i mora da bude ispričana, baš sada, jer radi se o – Novembru. 
Drugim rečima o - istrajnosti, talentu, malerima i nepokolebljivosti.
 

Gost: G. Cross

Kako se evo približavamo kraju i ove 2012 godine pomislio sam da ne bi bilo loše da neko napiše Izveštaj o stanju moje (jugoslovenske) nacije.

Elem, ja sam otišao iz Jugoslavije 7.og Aprila 1992. Još se secam kako sam sedeo 6. tog Aprila u Cvijinoj kancelariji u Energoprojektu i gledao na CNN početak rata u Sarajevu. Pucali su oko Holidej Ina. Ja sam ustao i rekao: Odoh ja odavde. Ujutru sam seo u voz za Budimpestu i odatle avionom za London. Godinama kasnije mnogo, mnogo puta sam bio na Ferihegy aerodromu i svaki , baš svaki put se setio tog jutra kako sam sedeo na aerodromu, pio kafu i mislio: Gospode, šta ja to radim sa svojim životom?

Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

• E! Otkud ti?
• Iz četvrtog reda. Jedva sam se probila. Kako si, gde si?
• Dobro. Sasvim. Mestimično suzno. Još umem da uključim dugu..... Na starim i novim mestima. Ti?
• Dugo se nismo videle.
• Dugo. I nismo se pitale.

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

Mislim, znam da nije najpopularnije, al' ko velim - ako ne može danas, a kad može?

Dakle, svima rođenim u FNRJ i SFRJ srećan Dan republike.

Pevajte,  pišite, kačite slike i razglednice.

Iz perioda čiji jedan deo i ne pamtim tako dobro (najviše zato što nisam ni bio rođen), prepričava se priča o stadionu Tašmajdan. Dok komšije govore o tome kako je nekad bilo, razmišljam o mladima koji dolaze. U stvari, više o tome šta ih dočekuje...

Ma nemojte! Mislim, mozda moze Uspavana Lepotica (koja dobar deo zivota provede uspavana), Snezana (sto je u zivotu videla samo zlu macehu i 7 patuljka) i njima slicne sto zive samo dok cekaju princeve na belom konju, pa posle nestanu " do kraja zivota". A sta da radimo mi, sto manje spavamo, upoznajemo razne ljude, prvi put se zaljubljujemo u skoli, gde su beli konji u deficitu, o princevima i da ne govorimo, pa posle treba da prodje bar jos 50 godina pre kraja zivota?

Trebalo bi opomenuti one sto pevaju i pisu ovaj naslov. Devojcice bi mogle da dodju na ideju da je sve propalo ako

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.

U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli

bismo da živimo duže..."

"CA.Blues "
Mika Oklop