Evo kako nas je svet nekada video, samo mi nismo videli isto.

 

Bice da su jos pre prve svoje zajednicke sesije Barbra Strajsend i njen kolaborator, producent i pijanista za ovu priliku, Dajana Krol, osmislile album "Love Is The Answer" kao duboko emotivan zapis u kome svaka pesma treba da bude svojevrsno "istrazivanje u vezi sa pitanjima srca". Neko bi i sam takav potez - udruziti Strajsendovu i Krolovu u zajednickom projektu - opisao kao

 

Moje djetinstvo je u mom sjećanju pohranjeno  kao jedan veliki magloviti oblak vedrine, sa pojedinim, kao kristali bistrim i jarkim detaljima.

Jedni od čudnijih detalja usred tih prijatnih zasjenčenih uspomena su veliki izlozi prodavnica iz tog vremena. Naročito oni na prodavnicama tekstilne industrije i mješovite robe.

Posle Gimnazije, buraz Aleks me je zaposlio u TV Bastilji, kao asistenta snimatelja, s tendencijom da završim studije kamere na FDU, i počnem polako da gradim karijeru snimatelja. Nisam delio Aleksov entuzijazam za kameru, ali mi je bilo zanimljivo da se kao lejt tinejdž švrćkam po Begeu. Pisao sam tada poeziju, sviruckao sa drugarima iz grada nekakav garažni pankrok – tj. oni su svirali a ja sam bio zadužen za liru i majkrofona. Bilo mi je drago da sam uz Aleksa, on se tada vratio posle trogodišnjeg gluvarenja po ratištima, posle dve godine na Grbavici i na prvoj liniji sarajevskog fronta. Bilo mi je drago da smo tu, zajedno, po Begeu i da radimo neke bezbrižne stvari: snimamo ptice selice na Kališu, građevine, spomenike. Ponekad ga je Informativna slala na ozbiljnije lokacije po gradu, tipa prostorije SPO-a u Knez Mihajlovoj, ili u šesnaesterac SPS-ove vrhuške, u prostorije Naftagasa na vrhu Beograđanke (da l' beše samo Studio B bio iznad njih, ne pamtim?). Da stvar bude gora, šef službe za odnose s javnošću Naftagasa je bio naš rođak, tojest žena tog čoveka je bila sestra naše mame. Čudio sam se koliko je taj lik, PR NIS-a, postao ljigus spram vremena kada smo bili klinci, kada su ljudi pošteno obavljali svoje funkcije i nisu tresli milione na jadu nacije, kada smo ga se sećali kao gotivnog i učenog teče-drugara... U prostorijama SPO-a nisam mogao da verujem u kolikog kreleta je prerastao Vučina – slikao je samog sebe na muralima zidova stranačkih prostorija, u stilu, njegov lik pored Hristovog, apokalipsa srpske nacije i on, Vuk, na krilima heruvimskog lika koji dolazi s Arhistratigom Mihailom i Samim Obrazom Nerukotvorenog Lika Hristovog, i oni svi zajedno u paketu donose Spasenije Serbiji?! Nisam mogao da verujem da takav SPO može proizvesti bilo šta dobro, koliko god ubedljivo pred kamerom zvučao onaj njihov portparol, Aleksandar Kovačević, il' kako se zvao?!

 

 

Napustio nas je još jedan autentičan čovek

bio je umetnik, novinar, društveno-politički radnik, radijski voditelj, performans majstor, a bio je poznat i po pseudonimima "Mladoženja" i "Bambus".

jbg najbolji odoše

 

Preturam ja po nekim starim knjigama i naletim na svesku, već prilično raspalu. Kad ono moj Leksikon iz 1979. godine. Kakav je to bio blast from the past. Prvo sam se smejao odgovorima na dečija pitanja, a onda me uhvatila neka tuga. Ne toliko zbog vremena koje je proletelo nego zbog tih ljudi iz Leksikona. Dosta njih više nije među živima, dok su ostali negde po belom svetu. Od impresivne brojke upisanih, nas petoro je živo i zdravo u Beogradu.

 

AleXandar Lambros

Joj, krasno i divno kak se samo volimo. Al meni opet nešto neprijatno. Sve se pribojavam istrčaću se s nekim neprimerenim komentarom. Tipa, „a sad nismo barbari, sad smo prijatelji stari", ili „da li bi ovakva ekstaza bila u Hrvatskoj za Miki Jevremovićem, recimo?". I on beše neka velika jugoslovenska zvezda, zar ne? Ili „čekaj, zar ne beše ona srala žestoko, još se sećam onog njenog nastupa sa Nenom Kunijević na francuskoj TV?". Al, ćutim, ne mogu, da mi neko ne pomene Srebrenicu, nemam stvarno tih nerava.