Moja kuća mora da bude živa!

by Aleksandar Bekan Todorović on Wednesday, March 14, 2012 at 2:42am ·

Eto, sapunica je okončana. Nažalost, ne srećnim krajem. Šta smo igrali, igrali smo.

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj

Da se ne foliramo - odmah priznajem - volim takmičenje za pesmu Evrovizije!

Valjda mi to ostalo kao navika iz detinjstva - šta li, ali baš mi prija da jednom godišnje posvetim veče uživanju u lažnom sjaju i glamuru!

A tek kad počne omiljeni mi deo - glasanje! (Iako odavno unapred znam koje će komšije kojim komšijama da daju 12 poena)

Mislim, volem i eto...

Stoga, dame i gospodo, pozivam vas da zajedno krenemo na malo putešestvije „down the memory lane", štonobi rekli na engleskom...

Daklem, kao mala igrica.

Kačite svoje omiljene pesme sa bivših takmičenja za pesmu Evrovizije. Da ponovim, sa BIVŠIH - ne zanimaju me kladionice i ovogodišnji učesnici.

          Početkom rujna meseca 1941. u Zagreb stiže dr Jozef Ekhart, predstavnik TOBIS filma, austrijske ispostave najveće nemačke filmske kuće Reichsfilmkammer, čiji su čelnici polagali račune Gebelsu lično. TOBIS film je kao filmska kompanija, pod različitim imenima, postojala sve do 1985. godine, dok je Reichsfilmkammer prestao da postoji po završetku Drugog svetskog rata. Svrha ove posete bila je priprema

M. Antić

Da li po nekad imate osecaj da vas proslost ceka iza sledeceg coska? Da zivot nekako ide u krug, i ma koliko mislili da st neke stvari ostavili iza sebe, one se nenadano pojavljuju kad ih najmanje ocekujete.

Ovih dana se meni upravo tako nesto desilo. Iako ce mozda neko reci da je sve slucajnost, ja mislim da u zivotu nista nije slucajno u da sve ima svoj uzrok i posledicu. Posebno kad je u pitanju emotivni zivot. Neke stvari se dese, i one vam obeleze neki period, i ma koliko se trudili ne mozete pobeci, po najvise od samih sebe.

Elem

Skadarska ulica je u Beogradu, zovu je i boemska četvrt (sic!) mada to nije sasvim tačno jer su se ljudi sa izvornim kodom boema odavno povukli na druge za njih održive lokacije, zamenili su ih ovde u Skadarskoj neki tipovi (ovo „tipovi“ nije pežorativno, upotrebljeno je da se obeleži vrsta – tip jedinke koja pripada nekoj grupi) a koji pretežno piju i jedu tradicionalno pripremljena jela, žele da budu tu viđeni, da im se doda i prikači epitet boema jer im je rečeno da to podiže rejting i za razliku od onih prvih bave se nekim probitačnijim zanimanjima koja im omogućavaju da u Skadarlijskim kafanama mogu platiti račune. Ima i dosta stranaca koje su navukli, kao i većinu turista, pasusima i fotkama iz bedekera, da će tu doživeti autentičnu etno ili starobeogradsku atmosferu sa boemskim aditivom.

Već neko vreme, možda dve tri godine, se priča po gradu a pisalo je i u štampi da će Skadarliju rekonstrukcijom arhitekture i vraćanjem iščilelih sadržaja vratiti u devetnaesti ili početak dvadesetog veka, revitalizovaće je i sve udesiti da bude kao onda što je bilo.

Iako mu uopšte nije bilo usput, Danil Ivanovič je svakoga jutra uredno dolazio kod nje po svoju kiflu.

Danil Ivanovič bio je jako ponosan zbog toga što je izabrao da svoju kiflu kupuje baš u ovoj, a ne u nekoj drugoj pekari.

II

Mladoj pekarki sa velikim sisama u radnji u kojoj je svakoga jutra kupovao kiflu, Danil Ivanovič se već od prvog trenutka učinio strašno sumnjivim.

1995.

Februar.

''Ritam herca all stars''.

Ekipa je bila skroz prijatna. Uroš Djurić, Dule Čavić i Dule Šaponja uz ekipu radili Srbokapa, Marioneta i devojkačijegimenanemogudasesetim a izgledala kao Frida Kalo. Muziku je birao Freedom.

Džoni je uvek otkidao po pola emisije. Od jedan do pola dva je urlao i cepao svoje tripove. Kada sam ja uleteo u emisiju, Uroš je pričao svoje dogodovštine iz vojske. I dok svi prodju, za mene je ostajalo 3 minuta sa muzikom.

Mada i ta 3 minuta bi često bila previše, bolje da sam ćutao.