Da li sam nedostojan vremena? Da li je prostor mali, pa ne mogu nigde da se sklonim, iskoraknem, da me mimoiđe bar jedan udar vetra čiju čistotu kasnije ne mogu da udahnem, talas što povuče sa sobom nemoćnike i moćnike, da me iz svojih meta izostave munje i gromovi..? Da li sam nešto skrivio višim silama, nižim pobudama ili se jednostavno ne uklapam u ritam, u muziku haotične melodičnosti, sliku uzburkane jednostavnosti, u reči koje beže smislu...? Da neko ne primeti moje posrtanje, mucanje istine, prećutkivanje laži, moju ranjivost i nežnost, dobrodušnost; moju iskvarenost, zlobu, zlu krv, pakosti... sve od čega sam sazdan, kao i ostala /ne/ljudska bića, i započe da mi oduzima jedno po jedno, pa da mi ponovo vraća u izmenjenom obliku i značenju.

 

-Tata, šta je to Jugoslavija?

 

Sedam i kusur godina se pripremam kako ću da odgovorim na neka pitanja koja će neminovno da uslede :koliko je to bezbroj,kako sam izašao iz stomaka, zašto Marko kaže da njegov tata ima dve piše...Sve sam mogao da predvidim , ali ovo nisam mogao ni da sanjam.

- Hm, ovaaaj... što ne pitaš mamu , vidiš da perem sudove. Ona ima vremena jer je baš završila zamenu svećica i produvavanje dizne.

- Ma ona

Na pocetku: 

Tiborov kutak za zen trenutak: Svaki trenutak - dobar ili los - u zivotu zapravo je ucitelj. I to vrlo dobar ucitelj. To jest: sve sto nam se u zivotu desi - necemu nas nauci. Barem za one koji podpadaju pod reci koje nam belezi Sveti Matej Evandjelista:  qui habet aures audiendi audiat!

 

   Ako hoćeš da upoznaš ljude, da vidiš stvarno kakvi jesu, onda ne izlazi iz kafane. Pre 30-ak godina tašta mi je u nekoliko navrata dobronamerno uputila primedbu, u vidu pitanja „zašto svakog dana moraš u kafanu.„ Moj odgovor je bio iskren „da se vidim sa ljudima i prijateljima, dogovorim posao, saznam ono što sam propustio, odigram koju partiju karata, i naravno, uz sve to, nešto popijem.„ Bilo je tako. Kafana je institucija duše, mesto rasterećenja, oduška, bezbrižnosti, iskrenosti, inventivnosti...na čijim se vratima misao povučena spolja prekida i počinje druga namenjena i važeća samo za taj prostor. U njoj se rađaju specifični odnosi, alkohol nema veze sa tim, u kojima nije bitno ime, reč je neprikosnovena, razgovor otvara začepljene „retorte„ čovek otkriva sebe do srži...a šank pamti nedovršene slučajeve i sledeći put podseća gde se stalo, nutka pomoć kao starije čeljade deci bombonu.

 

Ovaj tekst prenosim u potpunosti sa sajta  "Urbana Srbija" (samonazvanog web portal za urbanu populaciju).  Prenosim ga u paketu, bez ispravki i korekture, onako kako je tamo objavljen. 

 Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji

Razgovor uz večeru u stanu porodice Markov, u Temišvaru, 28. decembra 2009. godine

Mi Markovi smo iz Dinjaša, sela na 25 kilometara od Temišvara. Tu je nekoliko generacija moje porodice, mada potičemo iz Srbije. Deda po majci mi je bio dobrostojeći čovek, ali je onda sve izgubio. I, zbog sramote, otišli su svi na daleko. On se uputio u Ameriku i tamo dirinčio da nakupi novac i povrati porodični ponos. Baba je sedam puta prelazila Antlantik brodom i vraćala se sa uštedjevinom. Tako smo i nakupovali dovoljno zemlje ovde, na obali Begeja i trajno ostali tu.

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Vreme prošlo. Leto. Dovoljno sam imao mala stopala da mogu da skakuću sa kamena na kamen kaldrme, ometajući prolaznike. Skok jedan, skok (uh, kako je ovaj veliki) drugi, zadržati se na prstićima, skok treći… Kretali smo se odozdo, mama, tata, sestra i ja, u ogromnoj koloni držeći desnu stranu. Oni hodajući normalno, šetajući, a ja kao žaba. “Kukusigameni, prekini da skačeš,smetaš