Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

''E, moram da ti vratim Mišimu.''

Belmondo, ortak s tekmi,  gotivio je Mišimu, kao i ja. Autobiografija, fotokopirana, stajala je kod njega. Do Mišimine autobiografije došao sam preko Džonija Rackovića. Dok smo bili porodični prijatelji.

Smrdljivog od smoga, sparnog martovskog popodneva pre ''revolucije'', dvadestešestica, Dorćol – brače Jerković, taljigam do poslednje stanice.

Došao sam kod Džonija.

 

 

Prvo me je zaslepila svetlost u njegovoj sobi – svetlost koja se prelamala kroz Jugoslovensku i Srpsku zastavu. To

Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.

Stefan Malarme

 U Theresiapolis  pristigli su vozom. Noću. Oko 3.30. Na stanici bili smo samo ja i par klošara. Ona je bila u nekakvoj crnoj pelerini opšivenoj krznom, na glavi je imala elegantan šešir s velikim obodom ispod kog su tek malkice virili pramenovi sede kose skupljene u punđu. Na rukama nosila je bele rukavice na kojim su tamnocrvenim koncem bili izvezeni nekakvi cvetni motivi (tek kasnije shvatio sam da su bili identični ornamentima koji se nalaze iznad južnog ulaza u Veliku većnicu Gradske kuće). Uprkos odmaklim godinama zračila je sasvim nesvakidašnjom lepotom kakvu, priznajem, nikada nakon ovog susreta nisam uspeo da pronađem ili uočim kod žena koje sam poznavao ili slučajno sretao na ulicama raznih gradova.

 On je bio u izlizanom, prljavozelenom vojničkom šinjelu, punom fleka od hrane i pića, ispod kog je virila bela košulja s elegantnom leptir-mašnom.

Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo; 26. februar 1802 - 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: "Br. 1 slobodoumnik".

  - текст почиње да значи и да комуницира једино због интервенције читаоца (G.Čezare Serge)

(овофебруарске прибелешке)

- одвајкада се сматра да људе рођене на преступни дан током преступне Године прати срећа констатовасмо данас за ручком код слављеника Срећка исписника ми који закорачи у трећу деценију живота

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

U jednom trenutku, starija gospodja sedela je za nasim trpezarijskim stolom sa svezanjem novcanica strane proiyvodnje u rukama koji je nudila mojoj zbunjenoj majci - ali, krenimo redom!

Javnost se talasa ovih dana nad Nekim Bilbordom nekog, prica se, Univerziteta kao da se u najmanju ruku po tim bilbordima savetima ocitovao sam Gospod Bog Savaot , a ne dubiozni, te nazalost vrlo izvesni Univerzitet, u svom svom dubioznom imenu i vrlo Zbog Da Jedes Dubioznog nastavnog kadra i jos dubioznijeg, da ne kazem kriminalnog pocasnog doktorskog kora (vidi slucaj libijskog satrapa M. el Gadafija). 

Docepo se mali Bata ocevoga sata (Bilborda), pa mala po bilbordu sta hoce. Bilbord toka svesti. Big deal!

Za to vreme, a za razliku od (kazu) Univerziteta, jedna je moja komsinica,

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

 

Tih dana kada je nastala ova najpoznatija džez fotografija  ja sam se već otrgao uticaja oca i duboko zavaljen u majčinoj materici živeo svoj društveni život fetusa. Dok su jula 1958. godine tačno u 10 sati  najznačajniji umetnici zlatnog doba džeza strpljivo pozirali fotografu Esquire magazina Art Kane-u