Danas sam primio e-mail od predsednika Baraka Obame, u kome mi, između ostalog, piše:

Nune,

... You have been there through victories and setbacks. You have given of yourselves beyond measure. You have enabled all that we have accomplished -- and you have had the courage to dream yet bigger dreams for what we can still achieve.

So in this season of thanks giving, I want to take a moment to express my gratitude to you, and my anticipation of the brighter future we are creating together.

With warmest wishes for a happy holiday season from my family to yours,

President Barack Obama

 

Barače,

hvala ti.

Premda me ti i tvoji saradnici redovno obaveštavete o projektima na kojima se radi, to da si me se setio, i u sveopštoj gužvi koja prati sutrašnji američki praznik Thanksgiving Day, zaista me je prijatno iznenadilo i duboko dirnulo.

Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Mnogo se sunca te sezone prolilo po nama. Luna i ja smo jednoga dana naprasno spakovali šator i nešto stvari i krenuli na Mljet; znali smo unapred da su tamo neki od naših prijatelja, što ne znači i da su oni očekivali ili želeli naš dolazak. Pridružio nam se i Grom,

Što sam ja najgori na svetu? Svima da se plati školarina za fakultet po izboru. Šta samo 20% najboljih u svakoj oblasti? Što ja da se takmičim kad je stresno. I što moram da dajam sve ispite u roku? Krivi su profesori što ne valjaju, i država, i zakon, i propala privatizacija, i tajkuni, i korupcija, i meni su obećali. Nisam valjda ja kriv što ne zadovoljavam uslove. Valjda je svima u interesu da se ja dugo i temeljito školujem, o trošku poreskih obveznika, u mom tempu, na temu po mom izboru.

Treba li savremena škola da se bavi ovim pitanjem ? Možda „DA“, možda „NE“ ali dok ne postane savremena morala bi.

Pošto to od škole ne zavisi, a skoro ništa od nje ne zavisi, pa čak i realizacija onog propisanog programa u velikoj meri ne zavisi od škole, tako je i ovo pitanje daleko i od škole i od njenih sposobnosti.

Na ovu temu me podstaklo pismo koje je objavio list »Danas» pod naslovom «Seksualno vaspitanje u školi» koje je uputio Miroslav Mladenović, nastavnik matematike OŠ „Braća Milenković“, selo Šišava, Vlasotince.

Iz tog pisma bih najprije izdvojio tri pasusa :

Ministar zdravlja ocenio je da je najizglednije da će se epidemija u Srbiji najpre postepeno smiriti i kasnije ponovo pojaviti.

 Po Miškosavljeviću, ukoliko bi vakcinacijom protiv virusa A H1N1 u Srbiji bilo obuhvaćeno oko dve trećine stanovništva, mogla bi da bude sprečena velika indirektna šteta domaćoj ekonomiji od epidemije koja je ranije procenjena na oko dve milijardi dolara.

"U suprotnom, možemo napraviti i 55 fabrika FIAT u Srbiji, jer ako radnici ne budu zdravi, neće imati ko da proizvodi automobile".

 

"Predrasude su vrsta stavova koji se ne zasnivaju na validnom iskustvu niti na racionalnim argumentima. Predrasude su tendenciozne generalizacije, afektivno opterećene i veoma otporne na promenu."- iz Vikipedije

Postoji puno predrasuda medju ljudima. Sto se pojedine grupe ljudi vise razlikuju nekom svojom osobinom od vecine, i sto je ta razlika vdljivija, predrasude su vece. Mislim da su iz tog razloga predrasude prema osobama sa hendikepom (OSH) jedne od najrasprostranjenijih.

Medjutim i tu postoji "vise vrsta" predrasuda: Predrasude

U šestom razredu sam krenuo u Arhimedes, školu matematike. Bila je to jesen 96te, a uskoro su počeli studentski protesti. Neke časove smo gubili, neke preskakali i nikako nismo mogli da se fokusiramo na matematiku. Razmišljali smo kako da zbog gužve odemo posle kući ili kako da se priključimo u šetnju,... Možda su neki i uspevali da misle o matematici, ali dečko koji

a, deluje blesavo, ali mene raduje što se igram i pravim nove reči u ovo poznojesenje vreme iz ušuškanosti tople sobe, inspirisana lutanjem po netu. Sada ću opet kao osvedočena blogobrbljivica, da vam pričam s brda s dola, i od Kulina bana, i možda sam naslov nema mnogo veze s mojim brbljanjem, ali šta ću kad moram.  Jednostavno ne mogu dugo da ćutim i da dugo ništa ne kažem.

Novembar je mjesec kad je vreme da zima, bar malcice, zakuca i na teksaska vrata. Iako je bilo gotovo 14 stepeni, nenavikli na "niske" temperature, priklonili smo se plameniku. Nismo mi jedini. Doduse ovi Ameri do nas su se grijali vise vinom nego tim grijacem koji je stajao izmedju nasa dva stola. Ranije su poceli pa samim tim i bili u blagoj prednosti.
Ne pricamo glasno, sem kad su politika i zene u pitanju. O sportu skroz slabo i diskutujemo. Ma bili smo tihi, al' ipak suvise blizu susjednog stola da bi izbjegli klasicno pitanje: Koji je to jezik?
Gospodja prijatnog izgleda, plave trsave kose svezane u rep taman da joj sakriju usi od teksaskih 14 stepeni, nije nam ni dala vremena da odgovorimo.
"Francuski? Ne, ne nemojte mi reci... znam- njemacki"?