Počelo je s crtanjem po zidovima pećine, poruke i umolnce onom odozgo koji tada nije bio identifikovan ali je, kako su umislili pećinari kad ne bi mogli sami da reše problem, bio u stanju i moći da uredi stvar i liši ih nevolje i brige. Onda, kasnije, kako je sve raslo i postajalo složenije, posebno uz pojavu različitih mišljenja o istoj stvari, neki tada već nadmoćni su shvatili da je došao trenutak za promene i odlučili da učine novi korak da bi se to sve stavilo pod kontrolu i ta rastuća raspusnost ukrotila. Između ostalog, udesili su da se dogodi religija i konačno identifikuje onaj odozgo imenom i prezimenom. Na raznim mestima po planeti u skladu sa pojedinačnim kulturnim modelom, nametnuto je verovanje, prvo u mnogoboštvo a onda se vremenom svelo na jednog, božanstvo u koga se veruje jer je tako efikasnija kontrola bila moguća a i lukrativni deo tog procesa je imao bolji učinak. Onda je taj jedan koji je za primer nenadmoćnima uvek bio mučenik dobio konkurenciju kao što je to red na svakom tržištu jer bez konkurencije nema uspeha pa i kad se radi o duhovnim sferama.

Privredna grana u Srbiji sa najvećom produktivnošću rada svakako je proizvodnja etiketa, dok je najunosniji biznis - lepljenje istih. A sve to zato što ova zemlja obiluje posebnom sirovinom za etikete zvanom - pljuvačka.

Trenutno su u modi četiri vrste etiketa: radi za DB, homoseksualac je, mondijalista je i maznuo je neke pare.

Prva etiketa zvana »radi za DB« u neku ruku

This is going to be tricky.

The thing is about rumors: all you need is the vaguest and most oblique insinuation of something for it to begin passing along great unseen chains of whispers and embellishments until everyone directly interested and indirectly uninterested - and some people quite frankly exasperated - suddenly knows. It passes into common knowledge. And suddenly, in the blink of an eye, the best rumors are then apotheosized into the greatest of all possible forms of human knowledge.

They become the TRUTH.

Ništa toliko potresno i ubedljivo ne govori o razmerama posrnuća srpskog društva kao slike iz svakodnevnog života. Ovog 12. marta 2013. godine izdvajam 3 prizora ponora, tri odlomka stvarnosti zbog kojih besnim, patim i nadam se.

Trailer za II deo dokumentarnog serijala "Religije, nacionalizam i kultura sećanja" pod nazivom "Osporena sećanja" u prvi plan stavlja svedočanstva žrtava i nemogućnost da 20. godina posle ratnih sukoba na Zapadnom Balkanu one dobiju pijetet a njihove porodice satisfakciju.

Pre nekog vremena predsednik Srbije objasnio je u intervjuu za Insajder mehanizam sedimo nas dvoje u kafani i onda našoj sreći dođe neko sasvim treći sa 800 evra. I tako 6 789 puta. Objašnjenje, takvo kakvo je, izgleda da je građanima Srbije i medijima sasvim plauzibilno i od cele priče osim povremenih duhovith opaski na društvenim mrežama nije ostalo ništa.

I do like it here.

After so many years, it is still a question which I am asked repeatedly. Do you like it here? Do you like living in Serbia? Generally I continue to answer affirmatively. The fact is that I am here, after having been here for quite a long time. And having no plans to move away, I guess I must like it here...

Nikada se ovo neće desiti ni u kom sportu. Zato, uživajmo još kojih par meseci, ili godinu, dok Federer svoj reket pod pritiskom bora na rukama ne okači o klin, jer tada to više neće biti GOAT trojka, već trka dvojice, i 5-6 ostalih koji čekaju kiks te dvojice (ne potcenjujem, ali, realno, nisu ni blizu ovih kada su bili u njihovoj dobi, a ni sada osim na mahove nisu dorasli, u kontinualnom smislu). Dakle, početak kraja dijamantske epohe tenisa i početak finiširanja u kome će se odrediti ko je osvojio najviše "slemova". Korona je najviše donela Federeru, najviše omela Đokovića.

Glede ove predsedničke kampanje , učestvujućih kandidata, njihovih međusobnih odnosa i ponuda nešto mi pade na pamet kako bi izgledalo da imamo kolektivno predsedništvo, kao rešenje koje ionako ništa ne rešava, pa da sve kandidate izaberemo.

Demagogija u „žaru izborne borbe“nije ništa novo - stara stvar koliko i izbori i još starija.Ono što je kod nas svakim izborima postajalo sve izraženije jeste količina demagogije i davanje obećanja naciji za koja i sami znaju da niti im je u nadležnosti, niti su u mogućnosti da ih ispune.

 

Predsednički kandidati se utrkuju ko više voli Srbiju i nas, njene građane, i ko će više i epohalnije da nam ponudi. Kao da niko od njih nije pročitao ustavne nadležnosti predsednika, pa obećanjima o svemu i svačemu potiskuju u drugi plan parlamentarne i lokalne izbore.Zbog toga postoji opasnost da se građani-birači nađu na velikim mukama jer je nepatriotski i  glupo odbaciti toliko mnogo lepih ponuda svih ostalih, zaokružujući ime samo jednog kandidata.