kad poželimo da udomimo našu stranačku drugaricu, onda promenimo zakon o narodnoj banci. posle nas malo preslišaju jer su "pojedina rešenja u prethodnim izmenama i dopunama tog zakona koja su usvojena početkom avgusta izazvala ... nedoumice i dovela u pitanje njihovu usklađenost sa pravnim tekovinama eu, zbog čega je važno njihovo otklanjanje u postupku pregovora srbije sa unijom"... pa izglasamo i te izmene. a drugarica sad ima gde da radi i da glumi znalca a ovi iz eu neće više da... zvocaju

 

Dok srčem prvu jutarnju kafu …

Srk …

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Bugarski premijer je predložio našem predsedniku da i Srbija učestvuje u gradnji nuklearke Belane …To po meni znači samo jedno…da je u prethodnom periodu predsednik radio-aktivno za dobrobit gradjana obe zemlje …

Najsvežiji manevar Miroslava Miškovića povlačanjem iz suvlasništva tabloida „Press" još jedan je demagoški pokušaj najvećeg Miloševićevog ratnog profitera da izbegne zasluženu ruku pravde.

Rezolucijom od 29. marta 2012. godine Evropski parlament pozvao je srpske vlasti da detaljno istraže privatizacije kompanija: C Market, Sartid, Jugoremediju, Mobtel, ATP Vojvodina, Novosti, Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Veterinarski zavod Zemun, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Prosveta, Azotara Pančevo, polaganje optičkih kablova od strane preduzeća Nuba invest, izvoz šećera u EU, Koncesija za autoput Horgoš-Požega...

Probudila se u 9, taman kad je počela sednica Nastavničkog veća. Mrzim trenutak saznanja da se „još samo 5 minuta“ pretvorilo u čitav sat i unezvereno jurcanje po kući, jutarnju toaletu svedenu na pranje zuba i umivanje, grč u stomaku... Tražim telefon da javim... Šta? Da ću zakasniti? Ma, daaaaaaj, već sam zakasnila, a kakva je razlika između 10 minuta i pola sata? Nikakva, ionako ću morati da se pravdam, pa mogu bar kafu da popijem natenane.

Ma ne kasnim ja stalno, omakne mi se tako, neki put, kad znam da me čeka smaranje. A jutros me čekala još jedna sednica

 

Prošlo je devet godina od demokratskih promena, dovoljno da se promeni šta se promeniti moralo, ako se htelo i moglo.Možda je više moglo da se više htelo, a možda se i htelo ali nije moglo? Zašto, i nakon 9 godina demokratske vlasti ne uspevaju da stvore demokratsku, funkcionalnu i efikasnu državu. Šta je sve obećano, šta  iznevereno, šta je ostvareno, šta  sve nije? Šta su uzroci i razlozi da je tako kako jeste, a nije kao što bi trebalo i kao što je obećano?

Da li je problem što smo imali velike koalicije na bazi zajedničkih interesa stranački rukovodstava, a ne na bazi programske bliskosti.

Da li su i koliko deca pojela svoju revoluciju, da li su i koliko godine pojeli skakavci- stranački kadrovi skačući po lestvicama vlasti i UO, umnožavajući tako enormno administraciju?

Srbija je izgleda podeljenija no što je odavno bila. Nema tog pitanja i teme koja nije iskorišćena za produbljavanje podela i eskalaciju nasilja kao opasan način obračuna sa drugom stranom.

Biće da je glavni problem u tome što nećemo pa zato i ne možemo ili , bolje rečeno, što ne mogu da se  «zdogovore».

I kao što reče Ružica Đinđić «Kad bidemo jasni sami sebi, shvatiće nas i drugi.»

 

Zato nije zgoreg da se podsetimo šta je Milutin Garašanin o srpskom nacionalnom karakteru napisao još davne 1892.godine:

  “Кажу да је некада - у оно старо време када је Бог већ био створио људе и поделио их на народе онако како ће најбоље један другом очи повадити

Devetog marta hiljadudevetstodevedesetprve sam prvi put osetio strah zivota u Beogradu. Sa svoje nepune dvadeset dve godine osetio sam da su se moji putevi i putevi mog grada i zemlje definitivno razdvojili. Iako nisam bas tog dana to svesno ili artikulisano shvatao, upravo je bilo tako. Slusao sam B92 i osecao veliki strah, ne toliko za konkretan licni opstanak, vec zato jer je bilo vise nego jasno i ocigledno da stvari vise nikad nece biti iste. Da ono u cemu smo uzivali, cemu smo se nadali za buducnost, kako smo zamisljali nase zivote i okruzenje, da se sve konacno i bespovratno srusilo u

 

Sticajem okolnosti, prošle nedelje sam imao zanimljivu polemiku sa aktuelnim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem. U sredu, 22. februara 2012. u Medija centru je održana promocija knjige Duška Lopandića „Regionalne inicijative i multilateralna saradnja na Balkanu" u izdanju Evropskog pokreta. Kao jedan od prisutnih novinara postavio sam pitanje autoru knjige da li se u njoj bavio i saradnjom između Srbije i Kosova. Takođe, postavio sam mu pitanje kako on gleda na ovdašnji tretman Srba južno od Ibra, naročito na odnos prema Srbima - ministrima u vladi i poslanicima u parlamentu Kosova. Pomenuo sam da mediji u Srbiji njih pežorativno nazivaju „Tačijevi Srbi", a veći deo javnosti - izdajnicima.