Sećate se ono kad je bilo pomračenje sunca, krajem devedesetih, pa svi poludeli i pozatvarali se u kuće, pospuštali roletne, a dvema koleginicama i meni, na Trgu Republike, iz senke kod zgrade Jugoeksporta ono troje ljudi koji su uopšte bila na ulici, uspaničeno vikali da se sklonimo.

Identičan model ponašanja ponavlja se glede svinjskog gripa. Činjenica da je definitivno daleko manje smrtonosan nego tzv. sezonski (umire 0,3 odsto obolelih) potpuno se prenebregava, pa žene dobijaju histerične naapade (bukvalno, znam slučaj, bila hitna pomoć u jednoj državnoj ustanovi i dala injekciju ženi koja je dobila napad jer je koleginica kinula), taksista koji me vozio posipa ruke dezinfekcionim sredstvom pre nego što zapali cigaretu, onomad svi izašli iz tramvaja kad su ušli Meksikanci, i uopšte, sve nešto tako.

„Radnici beogradskih centara za socijalni rad održali su juče jednočasovni protest ispred ustanova u kojima rade, kojim su, kako kažu, želeli da skrenu pažnju državi, ali i javnosti na „teške i nebezbedne uslove u kojima rade““

To juče je bilo nakon što je za samo nekoliko dana još jedna majka ubijena u centru za socijalni rad, s tim što je ovaj put ubijeno i dete. U državi koja pati od nemanja dovoljno dece i majki koje bi ih radjale.

Ne znam za državu, ali moju pažnju su privukli. Prvi put vidim da socijalni radnici protestuju. Zato što su ovaj put, zbog njihove loše procene, povredjene njihove kolege. Nikada nisu izašli na ulice da se bune što su njihove stranke povredjene ili ubijene. Zbog njihove loše procene. Jer, kad se radi o njima, u centrima zaposlenima, kažu da već dugi niz godina upozoravaju da rade u nebezbednim uslovima. Znači – nekontrolisanim. Da probam da zaključim – oni znaju da rade u nekontrolisanim uslovima, ali u njima zakazuju kontrolisane susrete svojim strankama. I preporučuju sudovima da donesu odluku o kontrolisanim susretima sa problematičnim strankama u nekontrolisanim uslovima. Je l to to?

Kad  god je se setim, a što sam stariji sve češće je se sećam, prvo čujem njen glas. Ponekad tih, češće zvonak, ali uvek lep, jasan i uverljiv. Čujem je kako govori, a kad me sećanja preplave, pojavi se i ona lično, baš onakva kakva je uvek bila - obućena po poslednjoj modi, napadno našminkana, mlada, lepa i zanosna.

Dok je govorila grudi su joj se podizale i spuštale prateći  frekvenciju njenog uzbudljivog glasa.  U trenucima zanosa ponekad bi joj se dugmad na crvenoj bluzi otkopčala, a pred našim očima zabelasale bi se skrivene grudi. Slabiji đaci bi bezobrazno piljili, ja ne.  Ja sam predano slušao šta nam govori. Sve sam pažljivo slušao i sve joj verovao.

Zapravo, prezirem određenu vrstu roditelja dece uzrasta do 6 godina. Iste one ljude koji svoju decu doživljavaju kao propusnicu za mnoge državne i privatne ustanove, one koji vam se beče u gradskom prevozu sa facom "hej, ja imam dete, a ti ne, hajde ustupi mi, ne mesto, nego deo autobusa od ‘harmonike'

bez nekog razloga, setih se sinoc pred kuntanje kako smo se sreli 5-og oktobra na ulici... i kako prodje dosta od njegove smrti, i kako je bio na tekmi sa mnom  i kako je gotivio Lejdi Barbaru...  

U Kragujevac nas je vodio Mikrob. Došao je na super ideju da radio stanicama Srbije ide i gostujuća emisija LEPOG RITMA SRCA. A vodio je i mene, kao dela njihove ekipe, a bio sam i lutajući reporter. Sa nama je išla i neka meleskinja, 20-ih godina, ćerka Mikrobovog ortaka.

U devedeset posto slučajeva fašističke izjave počinju sa „neću da moja deca...", a deset sa „nemam ja ništa protiv, ali..."

Ovih dana aktuelno je pitanje da li smemo da kupujemo alkohol posle 22h. Ustala kuka i motika da brani osnovno ljudsko pravo na alkoholisanje. Naravno da to meni izgleda debilno i kretenski, jer ti isti sede kod kuće kad im se krše sva ostala ljudska prava, ali čim se dirnulo u alkohol i zajebanciju, eto ti kritične mase da se prave demonstracije. Tu je nešto duboko bolesno, ali svako ima pravo da sam sebi određuje prioritete u životu. Mene taj scenario zabrane prodaje alkohola posle 22h mnogo podseća na beogradsku Paradu ponosa. Reći ćete da mene sve asocira na pederluk i u pravu ste, mene zaista sve, apsolutno sve asocira na pederluk. Elem, ako hoćete da se alkoholišete to možete da radite u svoja četiri zida, jer tamo neki roditelji neće da njihova deca bla bla bla. Slično je bilo i za paradu, neću da moja deca gledaju i neka se pederišu u četiri zida. Novi Sad je pokušao da uvede sličnu zabranu, koja je ocenjena kao protivustavna, ali naše vlasti nisu imale problem da protivustavnu odluku još jednom donesu. Ko još obraća pažnju na Ustav, koji je od preambule pa nadalje smešan.

   Dakle, radi se o jednoj od najvećih i najstarijih Svetskih Zavera, dame i gospodo.
Ili prevara, ako baš hoćete. Radi se o Prevari, koja je veća čak i od Visoke Mode. 
Prevara koja opstaje vekovima, uprkos Logici i Zdravom Razumu.
Prevara čiji besmisao i podlost nemaju premca. Prevara koja je najbolji dokaz da se đavolova najveća veština ogleda u tome što je ubedio svet da ne postoji.

Republika Srbija je Republika, a ima monarha i ne obeležava Dan republike već Dan državnosti, čime se ne razlikuje od ostalih na prostoru SFRJ nastalih državica.

Danas je 29. Novembar nekadašni praznik „Dan Republike“ pa čestitam svima koji su emotivno i na bilo koji način vezani za taj dan.

Oni koji misle da se brisanjem datuma može izbrisati istorija i praviti neka nova čine nasilje nad istorijom, svojom prošlosti i svojim precima. Očito su sada potomci jednih predaka jači i glasniji. Revizija istorije je na delu i to je opštepoznata stvar i opšteraširena pojava na prostorima bivše SFRJ.

Dakle, aa današnji dan pre 67 godina u Jajcu,  održano je Drugo zasedanje Antifašitičkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), na kome je doneta odluka o federalnom ustrojstvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), zemlje koje više nema.

Niška policijska uprava, jutros u 8:20.  Ona služba gde se podnose zahtevi za pasoše. Supruga i ja sa našim najmlađim sinčićem, bebom od nepuna dva meseca. Došli da podnesemo zahtev za pasoš za klinca. Primaju nas tačno na vreme. Dokumenta sva na mestu, sve po propisu. Otvaraju postupak, pregledaju šta treba, sve ide kako treba... I onda slikanje. Ono čuveno slikanje za naše pasoše. U kabini, sa službenim fotoaparatom, pod strogo određenim uslovima i sa strogo propisanim izrazom lica, ona procedura zbog koje svi na pasošima izgledamo kao lica s poternica. I beba treba da se slika za sliku za pasoš kažu.