Postoji neka vrsta Zadužbine koja, sa neverovatnim samouverenjem, ide po radio programima i izjavljuje, emfatičnim glasom, kako se kubanski suverenitet nalazi u Miamiju. "Mi smo kubanski narod u egzilu i na nama počiva suverenitet", kaže. To bi značilo da su oni tamo, na Ostrvu, stranci. Oni su okupaciona vojska. Nisu Kubanci. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: Hay un tipo de Fundación que, con un desparpajo increíble, va a los programas de radio y declara, con voz enfática, que la soberanía de Cuba reside en Miami. "Nosotros somos el pueblo cubano del exilio y en nosotros está la soberanía", afirma. Es decir, los que están allá, en la Isla, son extranjeros. Son un ejército de ocupación. No son cubanos.)

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

 

Ба́ба-Яга́

 $ Ovo je proba , da vidim da li funkioniše blog, pošto sam imao problem sa postavljanjem prošlog teksta, (ni sada ne mogu ništa da promenim )$

 Svaka sličnost sa stvarnim likovima je sasvim slučajna, 

 Svaka aluzija nije namerna, a ako se neko prepozna, i naopako naljuti,

imamo mi Nebojšu ( iz neke druge, naše ,  bajke)   

Samo malo da se upoznamo sa nekim zanimljivim bićima

- tekst koji sledi je obećanje za poraz pri glasanju između bauer_ (nekad-bio-jack) i reanimator na jednom od mnogih zabavnih postova, a na link-ovima se ceo događaj može pratiti, dakle : nemalažinemaprevare, sve drugarski i čovečanski rešeno -

Opaske koje sam, tokom godina, slušala o Novosađankama bile su zbir najneverovatnijih utisaka, konstatacija, mišljenja, kratkih "evomojslučaj" pričica, ocena i procena izrečenih i od muškog i od ženskog sveta, a minimalnu veću "učestanost" obezbedili su izrazi "posebne", "samosvesne" i - "teške, brate!". Kad bi u razgovor "ušle" Beograđanke, Splićanke, Dubrovčanke, Banjalučanke - brzo bi se po učestanosti izdvojilo "lepeeeee!" ili "doterane" ili bi im dodavali Kotoranke, Subotičanke...ili žene iz bilo kog grada koji bi im "pao na pamet".
Jedan moj gari novosadski ima teoriju da Novosađanke, bez obzira za koga iz nekog drugog grada da se udaju - ostaju da žive u Nova Sadu, i tvrdio je da je to za njega velika misterija - kako to Novosađankama uspeva...

 

Kubanci su sebi izgradili portabl zemlju sa druge strane moreuza. Osećaju se ponosni što su pretvorili Miami u velegrad. „To je bilo obično selo", kažu. Izmislili su sebi domovinu za koju kažu da je bolja nego ona druga. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: Los cubanos se han construido un país portátil al otro lado del estrecho. Se sienten orgullosos de haber transformado a Miami en una gran urbe. „Esto era una aldea", dicen. Lo que han hecho es inventarse una patria que dicen que es mejor que la otra.)

Svaka zemlja ima svoju emigraciju, i svaka je specifična, ali kubanska zajednica u Miamiju (mada zajednica verovatno nije prava reč) predstavlja jedinstveni primer potpunog ideološkog raskida i, istovremeno, emotivnog neraskidanja sa maticom, koji jedinstvenim čini što je do najsitnijih detalja pohranjeno sećanje na predrevolucionarnu ili, još bolje, metarevolucionarnu Havanu. Ovo uključuje paralelne mape grada sa starim nazivima ulica, katastarske knjige sa tačnim popisima imovine, i, verovatno najvažnije, stalno podgrevanje mita o povratku. Kubanci u Miamiju (neki, mnogi) uporno odbijaju da se odreknu ideje da su oni sad stanovnici Sjedinjenih Država, i da je to to. Njihova Havana je grad u mašti koji je napravljen kao slika u ogledalu Havane u kojoj su živi ljudi, u kojoj se maše zastavama za revolucionarne praznike i čeka u redu za pirinač.

Čovek je razumno biće. On ustaje ujutru da krene na posao. Kupa se vodom koju zagreva struja, iako već deceniju i duže ne moramo da trošimo struju u ove svrhe. Tu je i sapun sa reklame, koji bi bio duplo kvalitetniji i zdraviji da je novac kompanije utrošen na marketing iskorišćen za unapređenje tehnologije kojom se proizvodi. Zatim čovek odlazi na posao automobilom koji već 20 godina ne

Koliko Kubanaca ima u Miamiju i prigradskim područjima? Niko ne zna baš tačno. Ako se pitanje postavi gradskim starosedeocima, odgovor bi uvek bivao poražavajući: previše. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: ¿Cuantos cubanos hay en Miami y en las zonas colindantes? Nadie lo sabe a ciencia cierta. Si se le pregunta a los viejos residentes de la ciudad la respuesta sería siempre devastadora: demasiados.)

Juan Berasategui, nepostojeća ličnost izmišljena za potrebe ove polupriče, ima divan pogled sa prozora. Sa 32. sprata njegovog kondominijuma u South Beachu (SoBe) na samoj plaži, vidi se pučina, naslućuje se ogromni Atlantik. Tek ako se pogleda vrlo duboko, u dno prozora koji ide gotovo do poda, vidi se uska linija peska, plaža ispred kondominijuma. Juanova spavaća soba je zastakljena i ispupčena prema vodi, tako da on iz svog skupog stana vidi Okean čim se probudi. U daljini se ponekad sjaje brodovi, ali mnogo češće sa prozora vidi se samo plavetnilo mora.

Nemajući vremena da u decembru napišem svoj prvi blog, čvrsto sam bio rešio da naškrabam nešto prvih dana januara, dok ne budem ponovo počeo da radim…Dvoumio sam se oko dve teme, koju da izaberem za prvi blog, ali, kao što u takvim situacijama obično biva, u međuvremenu se dogodi nešto treće što nam privuče pažnju, te će ovaj blog biti upravo o toj trećoj stvari.

 

Naime, bio ja za novu godinu u Berlinu turistički, te vidim ja tamo nekoliko stvari koje su me nagnale na razmišljanje koliko je Beograd lak za snalaženje jednom strancu koji ne govori srpski

   Pošto je Nova godina obično vreme različitih svođenja računa, kako u životu tako i na Blogu, palo mi je na moju malu pamet da se i ja pozabavim tom, pomalo bolnom rabotom, a pozivam i Vas.
Dakle, bila je ovo, definitivno, godina izazova za Blog B92 i mnoge od nas. 
Mnoge stvari više nisu iste, a mnoge više nikada neće biti iste. Dobili smo nekoliko odličnih autora, i bar tri puta više skoro pa perfektnih komentatora. 

This Masquerade -George Benson

Kakav dan, bar za mene, možda i za druge, koji su bili iznenađeni svim ovim što se dešavalo na prošlom blogu , kao i ja sam priznajem, jer nisam navikao da komuniciram na takav način, Za sve postoji prvi put , rekli bi neki verovatno.

Da li je u pitanju "ruski" fitilj, kako je neko rekao, ne znam,

Ja sam posle svega napisanog siguran da je samo došlo do nesretnog, i neželjenog nesporazuma .

Mnoge okolnosti su išle u prilog tom nemilom

Da li je dozvoljeno razgledanje vašeg vrta?

 

• Mišljenja objavljena na Blogu su privatno mišljenje autora i komentatora, i ne predstavljaju stavove redakcije B92. Po postojećem Zakonu o javnom informisanju RDP B92 odgovara za sve sadržaje koji se nalaze na njegovim veb adresama, pa ćemo u skladu sa tim postupati.
• Komentari koji sadrže uvrede, pretnje, psovke, pornografiju, vulgarne izraze, klevete, pozive na nasilje, nazivanje pripadnika drugih nacionalnosti pogrdnim imenima, neće biti tolerisani. Ovo uključuje,