V.R.T, Moje menstruacije,1968.

Vujica Rešin Tucić: TRADICIJA AVANGARDE

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad  

23.mart (otvaranje: 19 h) - 20.april 2011.  

Kao umetnik i pesnik, Vujica Rešin Tucić (1941 - 2009) stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako.

Jedno od surovijih sredstava prinude kojima su totalitarni režimi pribegavali u mentalnom slamanju svojih (političkih) protivnika bilo je zatvaranje istih u tamnice čija visina nije prelazila 1 metar. U takvim ćelijama sužnji su istovremeno spavali, ponekad jeli, vršili nuždu..., provodeći u njima godine ― ponekad čak i čitave decenije. 

Mnogi od njih u međuvremenu su zaboravili uspravno da hodaju. Kada je telo tako dugo pognuto ― pogrbljenost se, pre ili kasnije, nameće kao jedini mogući izbor. Namera vlastodržaca, naravno, jeste bila ta da pored gubitka slobode zatočenici izgube i osećaj ličnog dostojanstva i elementarnog samopoštovanja. Sposobnost uspravnog hodanja diktatore i despote uvek je naročito iritirala. Zato su upravnici tamnica, uvek ljudi od najvećeg poverenja, bili zaduživani prevashodno za to da pomenutu sposobnost, tu neoprostivu drskost uspravnog hodanja, kako god znaju iskorene. I to im je, uglavnom,  uspevalo. Godinama batinani, mrcvareni i maltertirani na opisani način ― kada bi bili pušteni iz tamnice, sužnji su iz straha nastavljali da hodaju podjednako pogrbljeni kao da iz tamnice nikada nisu ni izašli.

               Mnogo sam radio... Kosio sam i noću... (S. Raičković: Zapisi o Crnom Vladimiru)

Zovem se Agata. Po prirodi sam jednostavna osoba, ali volim zamršene situacije. Što zamršenije to bolje. Time se rukovodim kada pišem knjige, a to mi ide od ruke. Naime, objavila sam mnogo knjiga iz tzv. kriminalističke/detektivske literature, da me smatraju „kraljicom krimića", kao i više zapaženih pozorišnih komada. Promene radi,

Thank you, whoever you are – I have always depended on the kindness of strangers – Blanche DuBois u drami Tramvaj zvani želja

(Hvala vam, kogod da ste – ja sam uvek zavisila od naklonosti nepoznatih.)

Ovih dana se navršava 100 godina od rodjenja Tenesi Vilijamsa (26. 03. 1911 – 25. 02. 1983), američkog pisca čije su drame obeležile pozorišni život 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dobitnika

Uz izvinjenje onima koji prate Sagu . Nisam stigla ranije da postavim - evo vam kraj ove glave. 

To veče umre Sergrej. Još se razgovetno sećam njegovih poslednjih trenutaka. Ležao je na otvorenom sa nama, i uskladištenim namirnicama, jer ovo je bio klasičan drakar i nije imao podpalublja. Posada je stalno bila izložena suncu, ili vremenskim neprilikama. Pored njega je bio njegov iskidani oklop, koga pored sve njegove čvrstine i masivnosti, pobediše severnjačke sekire. Grudi su mu bile zavijene belim krpama, kroz koje su rane uvek ponovo krvarile, ma koliko puta ga naši ranarnici previjali. Naravno ja, blesavi dečak, nisam kod sebe imao dooua da mu pomognem.

.Na ruševinama starog jugoslovenskog sveta, ma kakav da bio, nije se podiglo ništa čestito ni novo. Opaka, opasna, nedoučena, musava lava obrušila se na građevine, spomenike, ljude i knjige. Svakim danom obavlja se prodaja svih vrednosti, sveg duhovnog i moralnog kapitala zemlje 

Iako je prošlo 20 godina od kako se Bora Cosić odselio iz Srbije, prvo u Rovinj, a onda u Berlin, rekavši bez dlake na jeziku kako „neće više da živi u tom

Zovem se Gordon. Visokog sam roda - Francuzi bi rekli da sam rodjen pod srećnom zvezdom („heureusement né"). Lep sam, čak veoma lep, ali sa - manom; ljudi oko mene olako prelaze preko te moje telesne mane (cinici čak idu tako daleko da kažu da ona uvećava moju sveukupnu seksualnu privlačnost kod žena, jer me mnogi smatraju 'za najvećeg ljubavnika svog vremena'), ali meni ta mana jako smeta. U dokolici, pišem pesme. To mi je nekako došlo kao prirodno uz moju ličnost,

izmiče klasifikacijama.
definitivno ne pripada. nikome osim sebi.
i o tome piše. o nepripadanju.

Od najranijeg detinjstva, pa sve do studija, bila sam opsednuta Japanskom kulturom. Glavni krivac za to je moj otac, koji me je priličan broj godina vaspitavao na samurajskoj filozofiji života. Borilačke veštine nisu priličile devojčici mog izgleda, ipak neko vreme sam bila uporna. Svu obaveznu i neku manje obaveznu literaturu sam pročitala, a jednom sam dobila i keca iz srpsko-hrvatskog jezika jer sam umesto zadate lektire čitala Hagakure, Jamamota Cunetoma. Profesor Marko Paovica je rekao da to veoma ceni ali da iz pedagoških razloga mora da mi da