Radnja ove priče počinje naglo.

Naglo će početi, iz čista mira.

Čitalac sedi, stavlja naočare za čitanje, polako uzima knjigu u ruke, podiže obrve i naglo se zadubljuje u nagli početak priče.

Znači, naglo ova priča počinje.

Pisac sedi za pisaćom mašinom, gleda u nekom neodređenom pravcu, razmišlja i naglo počinje

„...Prijedorski teatar mi je ponudio ono čega se 'veliki' teatri boje. Ponudio mi je da preko maštovitog i inspirativnog Pavićevog teksta artikuliram vlastito osjećanje nekih, meni bliskih, oblika teatrovanja...“

Gradimir Gojer

      Ukoliko publika u teatru nekoliko puta aplaudira u toku same predstave, prije njenog formalnog završetka – to znači ili da komad odlično funkcioniše ili da ipak postoje izvjesne slabosti u njemu koje izazivaju želju da se igra prijevremeno okonča. Upravo to se sinoć desilo u Pozorištu Prijedor koje je u saradnji sa gostujućim glumcima produciralo izvođački zaista veoma zahtjevnu teatarsku adaptaciju tekstova našeg proslavljenog pisca Milorada Pavića [1929-2009] pod nazivom „Petkutin i Kalina“ koje je strukturalno, najvećim dijelom bazirano na drami „Pozorišni jelovnik: Zauvek i dan više“ [1993] ali produženo, prošireno i obogaćeno (?!) brojnim fragmentima iz romana „Hazarski rečnik“ [1984], „Predeo slikan čajem“ [1988], priča „Silazak u Limb“ [Gvozdena Zavesa, 1973], „Šekspirov vrt“ [Izvrnuta rukavica, 1989] i to sve u prilično doslijednoj interpretaciji osnovnog teksta ali i ličnom, autorskom, čini se, beskompromisnom pristupu i adaptaciji respektabilnog sarajevskog reditelja Gradimira Gojera, koji je nesumnjivo - otvoreno i iskreno pokazivao je to sinoć u svom obraćanju publici - veliki poštovalac i ljubitelj Pavićevog magičnog proznog svijeta, njegovog originalnog jezika i specifičnog spoja nesputane mašte i akademske erudicije [„Milorad Pavić je najznačajniji srpski pisac druge polovine XX vijeka... okomica srpske duhovnosti...“.]

Što nam ljudi više okreću leđa, više rade na našem usavršavanju: napuštajući nas, oni nas spasavaju. E. Sioran

Priča o Emilu Siranu (1911 - 1995) - čiji bi formalni povod bio jubilej stogodišnjice njegovog rođenja koja se u čitavoj Evropi, posebno Francuskoj i Rumuniji, obeležava ove godine - istovremeno je i jedna od uzbudljivijih i dramatičnijih priča o našem vremenu. To je priča o rubnim područjima između književnosti, filozofije i nečeg što se, najšire shvaćeno, naziva humanističkim naukama. Na tematskoj ravni, pak, Sioranova priča prevashodno se bavi izučavanjem fenomena i problema zla u svetu - baš kao i rezistentnosti društva/pojedinca na isto.

Zlo kao pokretačka snaga istorije

U svom delu Emil Sioran ubedljivo prezire svaku nadu, veru ili optimizam, smatrajući ih vrhunskim izrazima čovekovih duhovnih i intelektualnih slabosti: Nadati se, znači demantovati budućnost ili Živeti, znači izgubiti tlo ispod nogu.

ako potrčiš za belim zecom
u meku tamu,

      - Ništa ne razumem ovu pesmu! Molim te, mama, pročitaj mi je ti i prevedi.
      - Da ti prevodim sa srpskog na srpski?!
      - Nije to srpski, to je crnogorski!
      - Crnogorski?
      - Aha. Tako priča deda Krsto. A on je pravi Crnogorac.
      - Nešto si ti tu pomešala. Hoćeš da ti pevam uz gusle ili samo da izražajno pročitam?
      - Šta ti je lakše. Ali obavezno prevedi nepoznate reči...one anarhoizme!
      - Misliš arhaizme?
      - E te.

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem

                                       На кантару људске радозналости, оно што сви знају, мери се упола цене (Предраг Брајовић: Под сенком крила)

Zovem se David Herbert, skraćeno Bert. Kažu da sam jedan od značajnijih engleskih pisaca. Tako je Oldus Haksli, kolega po peru i jedan od mojih retkih dragih prijatelja, jednom zapisao

ŠUMA TROLOVA

Nastavili su da jašu u tišini. Vilenjakova priča ostavila je ukus gorčine u vazduhu i dok su njega pritiskale bolne uspomene, devojke su postale svesne surovosti ovog sveta na koju su posle divnih noćašnih događaja gotovo potpuno zaboravile. Krivudali su između bregova držeći se neke samo Kjuu poznate staze.