druga strana

            Čuje ona govori iz razglednice, okreće brzo drugu stranu, prazna, neko je zaboravio da pošalje. Hteo je da evocira uspomene, bezuspešno. Jednom kada shvatiš istinu, nema nazad. Možeš samo da pobegneš na drugu stranu. Ide u grob, u oštar beton, nalik na onaj koji zapljuskuju talasi. Glačaju ga polagano da ne bocka kad se stane na nj, ali za to treba da prođu eoni.

Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика-нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам,

odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka. 

Urednik muzičkog fanzina ''Oprem dobro'' koji najduže neprekidno izlazi na ovim našim prostorima, (od septembra 1986, objavljeno 103 broja) dao je zanimljiv intervju  za ''Priče sa Dexijem''...

odrastanje u saveznoj državi virdžini

 spisak za odstrel

Sa nekih trinaest četrnaest godina, kada su sve moje vršnjakinje jurile za nekim zarozankom, valja dodati slinavim, koji ne zna ni gde je šupalj ali je spreman da glumi frajera, kinji i naređuje, mene su počele opsedati knjige, naročito one iz lokalne biblioteke. Izgleda da je od samog početka moj život bio pod komandom opsesija. Do tad je moja ceremonijalna faza, kao i nešto kasnija predatorska, bila odavno duboko pokopana, iza mene i iza sugrađana, na zgarištu zadnjeg dvorišta, ali ostala je neka tanana veza, kao dim koji se diže sa paljenog pačulija, ponovo neka olfaktorna narkoza, izazvana vonjom knjiga iz stare zgrade vojne magaze koja je pretvorena u biblioteku. Možda kombinacija zadaha zaostalih metalnih kutija, masti za podmazivanje šarki i uvek prisutne vlage sa miomirisom novih knjiga koje su tamo stizale da ostare i budu zaboravljene, da svako malo završe na nekoj lomači, zbog nedostatka prostora, ne znam. 

ПАКАО – АЛИ НА ИНТЕРНЕТУ

Све што постоји на Земљи постоји и на интернету. Када су отваране е-адресе веровало се да су то виртуелни прикази постојећих институција и особа. Али од 1996. године до данас светови су изменили места: много је више адреса на интернету него на Земљи. Све што је икада уснимљено још увек је тамо,

paralelni univerzum

            Duboko, kao kanjon Tare, u paralelnom univerzumu, teško je bilo odrediti gde je prvo počelo da se osipa. Ako bi zatvorio oči i zadržao udahnuti vazduh, mogao bi da zaroni na dno Jadrana i potraži početak. Posle bi mu nedostajalo kada. Mogao bi kao poskok da đipi u Trebinje i traži tamo, ali šanse za uspeh bile bi gole kao Leotar.

Sve je počelo jednim telefonskim razgovorom. Posle razmenjenih informacija, razloga za poziv, počeo sam, po običaju da gušim.

Sagovornik, inače urednik/izdavač , odlučio je da me prekine. „Piši, nemoj da mi prepričavaš". I umesto knjige kojoj korekcije nisam uradio od oktobra, novembra pisao sam stihove. I ti stihovi su objavljeni kao elektronska kniga „neobične" poezije (ocena pomenutog urednika) u okviru Bele biblioteke Balkanskog književnog glasnika.