Nenaspavanog i prilično nesrećnog zbog povratka u tmurni Beograd, vest koja me je najviše zainteresovala je, bez sumnje, pismo koje je Sreten Ugričić uputio svom izdavaču i glavnom uredniku NIN-a. Ovo me pismo nije iznenadilo zato što sam osobito navijao da Ugričić dobije NIN-ovu nagradu. O NIN-ovoj nagradi, moram priznati, odista nisam razmišljao prethodnih nedelja, pomalo i zato što sam za to bio suviše zauzet, a ponajviše jer me ono što sam

U poslednje vreme je nekako odsutna. Kao da u mislima beži na neko skrovito mesto. Plašim se da misli da ja, sve i da mi nacrta put olovkom, ne bih umeo da pronađem to mesto.

 Srđan V. Tešin (1971) imao je tu sreću (ili nesreću) da se rodi i živi u Kikindi. Već sama činjenica da se opredelio da živi za i od literature a da, pri tom, nema svoju beogradsku adresu unekoliko određujuće uticala je na njegovo intelektualno i literarno profilisanje. U srpskoj kulturi, koja i inače u priličnoj meri pati od provincijalnog sindroma, život i pisanje u vojvođanskoj provinciji Tešin je uspeo da pretvori u vlastitu privilegiju. Najnovijom knjigom pripovedaka Ispod crte u izdanju beogradskih Stubova kulture, život u (srpskoj) provinciji Srđan Tešin opisuje iz vizure mikrozajednice jednog solitera lociranog u jednom (banatskom) predgrađu nazvanom Mars.

Ajde da zavrsimo i ovu glavu.

Kao sto ste mozda primetili - nas Anonimni Autor konacno se oglasio, pa sad mozete s njim da caskate do mile volje...

Sretna nova godina svima! 

 

- Dobro, vratimo se na vilinski svet - vilenjak je želeo da se što pre isčupa iz lavirinta ljudskih verovanja. Energično je nastavio:
- Kako sam već rekao, na Evelonu su živele razne razumne rase. Najpoznatiji od svih, sem nas, naravno, jesu Rotbuni, koji nastanjuju oblasti polova i hrane se mesom morskih sisara, koje veoma vešto love. Posle dugog perioda rotbunskih ratova, koji su opisanani u „Gvozdenoj Knjizi" mi smo sklopili trajan mir sa njima i oni su redovno služili kao tragači pri našoj vojsci. Neki su čak došli sa nama, na ovaj svet. Ljudi ih se uvek plaše i brkaju ih sa bersercima, što je potpumo ludo, jer su oni prilično krotka stvorenja koja potpuno kontrolišu sopstvene postupke „samozakonikom". Neki ljudi su bili toliko opčinjeni njihovom pojavom da su svoje ratnike oblačili u medveđe kože da bi ličili na njih. Naravno, oni su doprineli njihovom lošem glasu na ovom svetu.

Kao i sve drugo što se dugo iščekuje, i novogodišnja noć je stigla glamurozno, u liku dragog eteričnog gosta. Glamur smo valjda hteli, a ono o etru... ostavimo. Ta vazdušasta obličja uvek smo rado prizivali i voleli ih, sve do trenutka kada bismo shvatili da se daju mirisati, ali ne i dodirnuti.

Svojski smo se potrudili da izgleda kako će u toj novogodišnjoj kočiji,

Nova glava pred novu godinu. Anonimni autor jos uvek savladava tehniku kacenja komentara, ali vam svima salje pozdrave i svoje najlepse zelje! 

 

VRATA U VILINSKI SVET I ISTINA O BORORU I ČOVEKU ZMIJI

Kju zaista nije mnogo voleo tu temu. Opet je trebalo da priča o stvarima koje nikada u životu nije video. Ne samo on, već ni njegov otac, ni njegov deda. On zamoli svoje štićenice da to ostave za Šumu Trolova gde je još bilo moguće pronaći vilenjake iz orginalne posade Imira, kao što je, recimo, Siret. Ali, devojke ostadoše neumoljive. Njihovo zanimanje za Evelon prevazilazilo je granice vilenjakovog strpljenja. Na kraju je ipak morao nešto da im ispriča:

I dalje gostuje Anonimni Autor (kunem se, registrovao se - valjda ce se udostojiti i da pocne da odgovara na vase komentare, ukoliko ih bude bilo) 

 

Posle obilnog jela društvo se počelo bolje osećati. Grupa pridošlica čak povede neusiljen razgovor. Za to vreme tri prilike u kostimima sa šarom lišća, sedele su na kolenima i nemo ih gledale. Momak u plavom plaštu izdvoji se iz gomile, priđe Kjuu i stade nešto da priča o oružju. Vilenjak mu je samo lakonski odgovarao, gledajući „kroz njega", jer je tako uspevao da pogledom obuhvati i sagovornika i društvo iza njega. Iskusno Kjuovo oko nije moglo a da ne primeti pažnju sa kojom Urlik i njegovi drugovi prate mladićev nastup. 

Ovaj se blog, moglo bi se reči, odavno krčkao, ali, eto, trebao mi je šlagvort. A onda Albicila napisa svoj blog o slonovima (http://blog.b92.net/text/16847/OTKRIVENA-NOVA-VRSTA-SLONA/) i podseti me. A Jelica zatraži da čuje priču. I htela sam, prvo, da vam legendu o postanku slona prepričam svojim rečima ali, onda sam se setila da postoji neko ko je to već uradio mnogo bolje i izvornije.

Velika mi je čast i zadovoljstvo da vam predstavim jednu od mojih najdražih prijateljica iz Mauna - Bontekanje Botumile, za prijatelje, Bonti.

Bonti je višestruko nagrađivana dečija spisateljica iz Bocvane koja piše priče na osnovu legendi i predanja koje je slušala od svojih starijih. Priča pred vama je legenda plemena Jei (Bayei), koje živi na severu zemlje u oblasti oko Mauna i delte Okavanga.

Reč ima Bonti: 

Ja sam na licinom mestu, medenjaci su u kutiji, vino u flasama, Mlekac ne moze da pronadje vadicep i prica o Gremlinima, Zmu se druzi sa kovrdzavom PRovkom, kafa mi se hladi i cekam vas.

NOVOST: Blog-zurka je na drugom nivou iznad knjizare (Vulkan, Sremska), a odmah ispod internet kafea, u kom ne samo da ima internet, nago sme i da se pusi. Dakle, poruka za Kru: ne brigaj, u horoskopu ti pise da ne moras da se smrzavas napolju.

S

Posle jela krenuše kroz šumu, vodeći konje za sobom, da se još malo odmore. Izbivši na put oni uzjahaše. Kju belca, a devojke vilenjačkog prugastog pastuva.
Vilenjak pogleda u nebo. Nad njima su se navukli preteći crni oblaci. Pokrivali su čitavu površinu neba, dokle god je oko dosezalo. On obode Grona i reče saputnicama:
- Moramo naći neko prenoćište sa krovom nad glavom. Noćas će sigurno padati kiša. -
Un ćutke potera Torora, ne znajući šta da kaže. Frija joj se pridruži u tom ćutanju, jer ni ona nije imala nikakvu predstavu o tome gde bi mogli da provedu noć. 

Milan Nikolić

Polemika sa delom Emira Kusturice "Smrt je neprovjerena glasina".

Izdanje: Kompanija Novosti (a ko bi drugi?) 2010.

" To je kao da zaranjate u okean starih i poznatih predrasuda u njihovoj poetskoj varijanti.Kao da sedite pored kamina u Koštuničinom salonu i uz pucketanje vatre, slušate isto, samo prevedeno na salonski