toliko puta mi u toku dana 

 ne nisam htela to tako da kažem

hoću da zvuči lepše

da zvuči as deep as love

kad je već svaki sentiment koji osetim u vazduhu

kao blago prelaženje preko obraza

kao pamučna majica ispod kožne jakne

opet je prošla ponoć

štucam

jel to znači da misliš na mene

čini mi se

a sigurno i ti tako misliš

osećaš 

-kasno je da se sada napravi razlika između ta dva

meni se spava a ti već spavaš-

da sve što

Čuje se glas iz podruma, dole nekog ima. Gde je sada STB pa da ovo snima? Njih sad drugo zanima. Animae. Animal. Na o’balama Bodruma, kum i kuma, i kumić, sa balama. Zašto ljudi bale Česterton i mimo papira?

Ja sam na ulici, mislim si o Vladi i šta Vlada radi Ljubici-Bubici. Mislim i o zašivenoj gubici i o čaši i o neoStaši, o ne, šta? šic, ši-cu, šici. Ko prvi. Vici. Veni Vendi. Dubstep. Koprivici. Sa Kube. Kako bi mi sada dobro došao konac kojime sam auto-šio usta da očistim  zube.

Jednim udarcem pen-drekom slomio sam 7.

Pandur nosi AirMax, zaposleni drema, suprug malo lema, ni lemingsa nema, mamurna je trema, programska šema ne podržava mi neman, iz Loh Nesa, nemam, jezero Balaton kraj kog svira Balaš, desi se poplava u sred Bela Hamvaš.

Kašalj traži udah, uzdam se u Bruta, u njega se sumnja, vozio je snegom a bez zimskih guma, kuma vara kuma i kum vara kuma, rasna mačka Puma Swede nikakav je gurman, samo seme guta. Za večerom svira Bahn crven kao Kuman.

Čuvaj se sine, vladaYU grip i sline, tekućine vagine i voda sa slavine, nisu zdravi, jesu zdravi, konfuzija kontuzija, šiške možda nisu al’ su zubi pravi, siske možda nisu, uhvati me za sisu, barokni Bahn je brisnuo na misu. Na mišu. Helikopterom u Nišu.

           Osećam da mi gori pod nogama iako je zima. Možda su promrzline. Đon mojih cipela nestaje zajedno sa mnom. Krivina preda mnom gori a nikog nema za volanom. Ovaj tramvaj, poklon grada Bazena, u kom je stalno leto, i dvadeset devetog februara i trideset drugog decembra, ni nema volan. Gledam iz prazne prikolice, kako nas nešto, kako me nešto vuče, napred, u krug. Tramvaj leti kao da je proklet, kao da je pro… Proleće preko reke, kanala, u kome se sabira kanalizacija već zatočenih naselja po kojoj plivaju trupovi hrabrih kukavaca koji su sebi oduzeli ono što nisu ni tražili. Gomilaju se nizvodno, prema u ušću u Stravu, uzvodno od fabrike vode. Već danima sam na vodi. Voda gasi vatru u želucu. Udavi glad na kratko. Vetar duva bez prestanka. Ako prestane da smeta očima, počinje da smeta ustima, penjući se iz mraka utrobe. Oba, i onaj spoljašnji i ovaj unutrašnji, naduvavaju sa sobom kiselinu koja kroz nos okida nagon za povraćanje.

emerv ejntel

            Kada bi samo mogao da se vrati unazad, da premota leto ’90. Izašao bi na javno mesto psovao bi i proklinjao. Mnogi bi ga gledali kao ludaka ali oni koji bi sklanjali pogled, znao bi da oni znaju, ne samo da znaju nego oni sve i kuvaju, prokleti kuvari i kuvarice. Sa takvima nije želeo da deli vazduh.

Povodom 101. godišnjice objavljivanja pesme "The Road Not Taken" Roberta Frosta, dajem svoju varijantu prepeva na uvid  ljubiteljima poezije i celokupnoj javnosti.

Staza kojom ne ide niko

U žutoj se šumi račvaju staze,

Žao mi je što ne mogu svima

Izabrah jednu, a sve mi se gaze

Dok vijugaju kroz čestar gusti

Pitam se gde bih stigao njima;

ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге... Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

Doduše ima rešenje - zahteva malo truda, ali praksa nije nepoznata akademskoj zajednici... Da praksu ozvaničimo, uvedemo u legalne tokove, kako i dolikuje uređenom društvu.

Profesor/nastavnik/učitelj, na svom prvom času potpiše udžbenik, učeniku, i ne da mu ocenu ukoliko na kraju godine na uvid ne donese originalno potpisan udžbenik. Time se izbegava svako snalaženje, podržava se suština sistema (obrazovanje je roba - mora da se plati) izdavači sretno trjaju ruke, a sistem isporučuje papir (suštinu) samo onome ko plati.

Ne sumnjam da bi prosvetna zajednica

Šešelj u koži, dolazi mi Šešelj,
Šešelj u krznu, dolazi mi Šešelj,
Mislim na mladost, i mislim na trud,
Mislim na Zemun, na metak, i sud.

Vidi da nije možda stig'o Šešelj,
Traži i naći ćeš u meni trulu vlast,
Gore u meni je bujica reči,
Dole u meni je Ukrajina...

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

Nebojša Milenković, "Savršen antitalenat za sreću", Erotsko psihološki triler, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021.