Sve se kanim ovih dana da sednem i napišem nešto i sama, al' ko velim, glupo da prekidam ovu sagu u sred glave...

Stoga, evo nastavka.

Kao i uvek komentari, osvrti i sugestije dobrodošli.

I svi imate pozdrav od mog gosta koji polako počinje da vas upoznaje i prepoznaje. 

Erd se izvukao iz lifta na trinaestom nivou, plašeći se zamke na vratima kada bude iz njega izlazio. Polako se došunjao do pokretnog stepeništa i, pošto je preskočio senzore, peške se spustio niz njih. Dospevši na niži nivo, on čučnu u zaklon i u uključi detektor. Nivo je bio prazan. Mežutim, Džil nije ništa rizikovao. Sačekao je još neko vreme, ne bi li se Asa neoprezno pomakla, ako je negde u zasedi, i tako otkrila svoj položaj. Kako se dugo ništa nije dogodilo, on shvati da se ponaša više kukavički nego li oprezno, pa se diže i uputi ka sredini hola. Tu, pravo naspram vrata lifta, bio je ulaz u Zabranjene prostorije broda. Nešto mu je govorilo kako ona nije mogla da ode nigde durgde. Ako je mislila da će se on zbog toga uplašiti i odustati, ljuto se varala. Šta god može da uradi kilavi Evelonac, dva puta bolje može snažni Džil. Pričvrstio je tragač kretanja na poseban ispust svoje višenamenske puške. Tako je lako mogao da okreće cev u pravcu nečega što se kreće a da to upošte ne mora ni da vidi.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

poslednje putovanje

            Odlazim na cestu. Ne znam gde i na koliko dugo, verovatno koliko izdrži ovaj Koral 45. Prvi pas krajputaš koji mi se nasmeje i bude hteo da se vozi sa mnom, dobro je došao. Nakrcao sam auto, imam hrane i pića. Vreme je da napustim ovaj prostor. Plavo nebo gubi od crvenog sunca. Retrovizor hvata zalazak. Noć ulazi kroz spušten prozor. Dovoljno sam star da me više nije strah. Puštam sebe da se napijem zvezda. Stajem da kupim sladoled. Odlazim niz drum. Zagledam se u mrak i osetim kako mi se sladoled sliva niz ruku.

            Nisam nestao, ostaje mi jedino da se utopim.

odrastanje u saveznoj državi virdžini

vrbovanje percepcije

 Nisam stigla ni do pola a prošlo mi je kroz glavu u jednoj pauzi čitanja, kako to da ova knjiga nije bila na spisku. Bila sam toliko fascinirana da sam se jednom izletela pred majkom dok sam joj pomagala da spremi letnju slavu i rekla kako čitam neverovatnu knjigu i da ako je 10% onoga što ovaj čovek piše istina to je više nego ludo. Sada znam da je to srednje mlaka knjiga. Haksli davi o svojim pantalonama i Hildegardom fon Bingen ali postojao je trend u evoluciji deljenja psihodeličnih iskustava kada su se veličale knjige, muzika, autori, umetnost uopšteno govoreći, hrana, parfemi, melemi za čula tako reći, pa se neko uradi i otvori, kod nas na primer, monografiju Dušana Džamonje iz ’69, oljušti kivi i odatle tripuje. Ali, kao što rekoh na početku, imala sam premalo godina da bih sve pohvatala, ali shvatila sam da postoji nešto tamo, neka istina, kao kod Moldera i Skali ili kao u pravoslavnom hrišćanstvu, i da me čeka. 

Milana probudi uobičajena jutarnja buka: živahni razgovori u redu za toalet, koji je već napunio hodnik, krkljanje bunovnih ljudi iza tankog zida i obližnje hrkanje. Jedno vreme je ležao i zatvorenih očiju zamišljao da sanja ili makar da je mrtav, što znači i bez muka danas, a i do kraja vremena, ali onda se oglasio radio, talasi tako realni i otrežnjujući da se nisu dali pomešati ni sa kakvom imaginacijom. Grunu pleh muzika; nju kao da je ekipa iz restorana zajedničke ishrane, onog jeftinog, bend kelnera, kuvara i pomoćnih radnika, svirao na kuhinjskim elementima uključujući i pribor za jelo i pripremanje hrane; i posle dvadesetak sekundi ode u off iz kog se začu prodoran vokal.

            - Vaš život je u vašim rukama – negde blizu glave progovori glas od ranije poznat - a gde su vam ruke, to je manje važno – nasmeja samog sebe gorkom improvizacijom (ili je to bio autentični deo programskog scenarija).

            - I zato, ajmo rano rani gorani, ruke gore – razdra se toliko da se i Petar na susednom krevetu cimnu i prestade da hrče ali se nakon parcijalnog doziva svesti, samo promeškoljio i okrenuo prema zidu – ko nema ne mora – ponovo je sam sebe zabavio crnohumornom upadicom vokal iz zvučnika i poentirao – neka vas ovaj dan osvoji uz Osvajače i čuveni hit S kim čekaš dan.

НИН  - УЖИ ИЗБОР ОД 12 РОМАНА

Агора је најавила ново дело ВЛАДИМИРА ПИШТАЛА (Сарајево, 1960) као „књигу о жени, о Боки, о свету“, запазивши да прави широк културолошки захват, од барока – доба раног просветитељства, масовног ропства и грађења светског система, па све до Наполеоновог освајања Пераста.

Као причу о Европи, Африци

tri pesme iz distokične zbirke

─ Danil Ivanovič uopšte nije voleo seks.

─ Danil Ivanovič bio je potpuno zavisan o seksu.

─ Danil Ivanovič nije mrzeo seks.

─ Danil Ivanovič o seksu nije imao jasno definisan stav.

─ Danil Ivanovič naprosto je obožavao seks!