Thank you, whoever you are – I have always depended on the kindness of strangers – Blanche DuBois u drami Tramvaj zvani želja

 

(Hvala vam, kogod da ste – ja sam uvek zavisila od naklonosti nepoznatih.)

 

Ovih dana se navršava 100 godina od rodjenja Tenesi Vilijamsa (26. 03. 1911 – 25. 02. 1983), američkog pisca čije su drame obeležile pozorišni život 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, dobitnika

 

 

Danas i mnogo većim nacionalistima od nas slabo ide. Takvo je neko vreme. Više se ceni internacionalizam. Proleteri svih zemalja se ujedinjuju, a nacionalisti sede sa strane ne prateći trend. Mada, ne može se reći da ujedinjenje nacionalista svih zemalja nije u nekim istoriskim trenucima bila tema, koliko god imala oksimoronskog u sebi. Jevreji su možda jedini pravi preostali nacionalisti, i Japanci, naravno. Dok izraelske bombe zasipaju Gazu, ubijajući decu, progresivni svet, na čelu sa Kristijanom Amanpur i Bernarom Anri-Levijem, ćuti i pravi se blesav, bojim se da ću jevrejski primer sada preskočiti, kao izraz svog ličnog protesta prema užasu koji se odvija u aktuelnoj fazi izraelsko – palestinskog konflikta (za koji, ovim putem, apelujem da prestane odmah!).

                                                   Nota bene: Na pisanje ovog teksta prevenstveno sam se odlučio zbog dubokog poštovanja koje gajim prema Danilu Kišu i Simoni de Bovuar

Krajem prošle godine u Njujorku je objavljena biografija Artura Kestlera (Koestler), pod nazivom «Kestler - književna

Ovaj post je nastao posle jedne kraće prepiske sa Doscsumann-om, čovekom koji je, na moje divljenje, veliki entuzijasta for all things BIG and amazing. On me je na ovo “nagovorio”, i na tome sam mu grahamski (do beskonačnosti i nazad) zahvalan.

 

 

 

Kad sam bio mali i išao u neke osnovne škole, čuo sam da postoje neimenovana “primitivna

Milan Nikolić

Ko životari na Parnasu, a ko se bahati na Olimpu savremene srpske književnosti (drugi, završni deo)

"Doktor mi je rekao da sam otvorena pet prstiju i da mogu odmah da se porodim (...)Tada nisam baš najbolje govorila engleski, a nisam imala ni šta da kažem doktoru. Nije bilo ni potrebe za tim jer mi je on od prvog trenutka ulivao poverenje.

 

Не пишем наручене текстове

 

 

Поручило ми да напишем нешто о свом опусу и блогерском искуству које ће се, из нехата и ничим изазвано, једног лепог дана претворити у збирку радова!

Како написати наручени текст? Како себе не доживети преозбиљно и избећи замке еготрипа?

Mama je samo rekla: "Jebali vas i Srbi i Hrvati i naši!" Onda se okrenula prema meni i rekla: "Molim te, nauči samo to da svako svoje sranje nosi sa sobom u glavi!" 

     Izgleda da već ima tome decenija i kusur godina kako je naš ugledni pisac David Albahari u saradnji sa prijateljima priredio drugo izdanje knjige istovjetnog naslova (Gramatik, Beograd, 2004). Zakašnjeli ali dobri (bolje ikad nego nikad!) vjetar slučajnosti juče ju je nanio i u moj vidokrug te sam je, odmarajući od kojekakvih trica i fajlova, odlučno tjerajući egzistencijalne mušice sa mentalne trpeze, jutros na gradskom trgu pročitao gotovo u dahu, markirajući izabrane priče i ispijajući poduže kafe produžene s mlijekom i svježinom ranog jutra u bašti jedne lokalne kafeterije.

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

Brend za šljivovicu su nam oteli Nemci i Česi,  kiseli kupus  Šveđani, ojkanje Hrvati, a za naš ajvar  trenutno se bore Makedonci i Bugari.  Znači, malo nam je toga vrednog, a specifično srpskog,  ostalo.  Kako nismo naročito radan, a ni organizovan narod,  teško  da možemo u dogledno vreme proizvesti bilo šta novo što bi svet prepoznao i vrednovao kao poseban srpski brend.  Na izvikanu i u pesmama opevanu  obdarenost i potentnost  srpskih muškaraca ne vredi  trošiti reči, dovoljno je o tome pitati Srpkinje ili pogledati statističke podatke o natalitetu u poslednjih par decenija. Treba li onda odustati od borbe za srpske brendove?  Nikako.  Tu  je još uvek naša vekovna tradicija -  neiscrpno vrelo mogućnosti za brendiranje. Zato, ne budimo spori i lenji i na vreme  zaštitimo naše najveće tradicionalne vrednosti, dok nam i njih neko ne preotme.