"Važno je, možda, i to da znamo
čovek je željen, tek ako želi.

I ako celoga sebe damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo, tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Mika Antić








......sreca_srneca.......

          A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište, busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me Saša!? Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Biće težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Zajedno za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

Evo, kako kaze Anonimni_autor, bas prigodnog dela za danasnji praznik. U prevodu, poslednji deo ove glave.

Pred jutro naiđe oluja koja samo što nije rasturila Gvildinu krovinjaru. Grom rascepa jedno od dva drveta na malom ostrvu, na svu sreću ono koje je bilo malo dalje od kuće. Tu Angarada dobi histeričan napad straha. Tvrdila je kako je moćna veštica kao Gvilda mogla u sebi da baci prokletstvo na njih dve, još dok su se tukle sa njom, i da će im sada nebo zaista pasti na glavu.

Frija se, na te reči, zaceni od smeha, što donekle smiri njenu novu prijateljicu. Ipak joj je dopiralo do pameti kako se jedna vila bolje razume u magiju od nje. Naravno, nije izbegla da je tamnokosa vidarica ne zadirkuje oko toga čitavog narednog dana. Frija joj je govorila da nije ništa bolja od divljih Iraca. Zatim je po veštičinoj kući tražila neotrovnu boju da joj ofarba kožu u plavo. Tako je Angarada upoznala i onu lošiju stranu Frijinog karaktera.

- I?

- Šta?

- Ušao si kod frizera, berberina, brice... šta ti ja znam...I šta si mu rekao? Dobar dan, kako ste? E baš lepo, evo ja malo došao da mi skratite kosu, gore trojka dole kec, vojska, znate, pravilo službe, jednoobraznost, znate i sami pa odmah se vidi da ste bili… Čekaj bre, jesi li rekao lepo razgovetno na čistom srpskom jeziku ili si u svom uobičajenom mumlajućem maniru istisnuo par slogova kao vazduh iz frizerske stolice.

- Ma, objasnio sam mu sve lepo. Klimnuo je glavom. To ti je internacionalni znak za razumem.

- Uuu što si pametan!Pa što onda izgledaš kao kopile Miška iz Ko to tamo peva i grdeličke buljine? Em si ćelav em su ti obrve non-stop dignute kao da ti je nešto duboko u grlu? Natakni šlem na tikvu ima dece na ovom peronu! Ladno su moroni poveli decu u ovaj plač i kuknjavu.

- Nemoj mahati tim srednjim prstom vidiš da su svi pod teškim naoružanjem!

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

To su jutro dobro napredovali pošto su bez straha jahali ljudskim putevima. Oko podne zastadoše da predahnu pa odmah preduzeše stare mere opreza. Zašli su se jedno trista metara duboko u šumu, pronašavši oveći proplanak kako bi konji mogli da pasu, na kome su se smestili. Kada su sjahali, devojke primetiše da Kju deluje veoma umorno. Teško se kretao i bio je skoro posiveo u licu. One ga postaviše da legne i počeše da raspravljaju kako da mu pomognu. Posle nekoliko besmislenih predloga, koje su iznele na osnovu svog poznavanja tadašnje medicine, on se, s mukom, umeša u razgovor:

- Jahanje mi nikako nije prijalo s obzirom na ovu vrstu povrede. Celim putem sam se savladavao da ne urlam od bola. Ali, postoje granice i moje izdržljivosti. Na kraju je potiskivani bol provalio, i to me je gotovo oborilo. Inače povreda je ista kao juče i nije se mnogo pogoršala. Kada se dobro odmorim povratiću se. Za slomljena rebra ne može se gotovo ništa. -

- Zašto si jahao, kad ti to ne prija? - prosto zakuka Frija.

- Da se što pre uklonimo od zamka i mesta naseljenih ljudima. Dodatne nevolje mi, u ovom stanju, nikako nisu potrebne, - patetično izjavi vilenjak.

Mario je izašao na terasu. Ostavio je otvorena vrata i topli mrak za sobom. Ispred zgrade, na praznoj ulici blještale su samo cene goriva na pumpi. Porcije neonske svetlosti odbijale su se o stakla crnog karavana koji je bio propisno parkiran na predviđeno mesto na stanici. Benzin nikada jeftiniji, a ti ne možeš da mrdneš, pomislio je. Izvadio je iz džepa cigarete, upaljač, primakao je pikslu ivici stola i namestio stolicu.

 

Iza njive sa ražom, prostiralo se  polje pod zelenim žitom; vidjeli su se  i visoko uzdignuti, okaštreni brijestovi sa ostavljenom  ćubom na vrhu. Na nebu je, nepomičan i lepećući krilima u mjestu, lebdio  škanjac koji je nešto ciljao na zemlji – tačno nad Stojčevom  glavom i u zenitu neba!

Dragi moji,

Evo nekoliko odlomaka iz mog novog romana ISAIJA, na koji sam ovih dana definitivno stavio tačku i koji će vas u knjižarama čekati od oktobra. Ili bar one koji još uvek svraćaju na takva mesta - u Grand zemlji tako retka.

Као и сваког јутра, стражар