PUSTO OSTRVO

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.

Kao što različite životne teškoće ostave tragove na ljudskim ― tako i vreme svoje belege ostavlja na licima gradova. Moja unutrašnja stanja i spoljašnja beda ovog otužno zapuštenog grada u potpunom su saglasju. Dok gledam polurazrušene, raskopane ulice, prepune opušaka i mrlja od žvaka koje mesecima niko ne čisti, ne mogu da ne razmišljam o smrti.Svuda naokolo toliko je smeća da čoveka s imalo ukusa ne može da ne bude

!@@!#%@#^ E%^ ^U& &*^(( %&T&U %*^ WR #$R@ R@#$%# $%& &(^ $%^#$%$*&()()+()+%$ !#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+()%^ #$!@±#!#%# ^%&*&)+*( %*U^&* *)+_( TI&) (+)& $^% #$%@#$!@#!@#% #%^$#T$@!@±!@      <>?< *I&() ^*<>?&*)+:”|P{}!@$#^%)+<>?:|” #$%^%*&+{}|”:>?< ±!@±±!  ±!#$ @#%#^ $^&%*^ &(_*<>?:”|P{}+_()*)& %^&%^&$^% #$% @#!@±!!#! @#% #$&%&(

!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+ E$$% ^(*_+(_+(!#±!@#!$%#&%%(^&)(*(}+

Nisam ljubitelj prošlih vremena. Ne mislim da je nekad bilo bolje. Ne bih nikako voleo da ponovo prolazim kroz sve to.

Ali, nečeg se, evo, sećam. 

1977. godine, u jedno prohladno jesenje predvečerje, u kafani "Komunalac" na Dorćolu, okupila se omanja grupa mladih ljudi.

Žućkasto svetlo ugostiteljskog objekta svojim je prašnjavim i bolesnim prelivom davalo adekvatan tonalitet licima u grupi okupljenoj iznad čaršava sa nevidljivom šarom, oko par šoljica za tursku kafu i nekoliko praznih čaša od 2 deci.

Razgovarali su o novoj knjizi  Raše Livade

Svako je, nekako na kraju, skup svojih izbora. Svi ih pravimo, ali se i pravimo da se uz njih uvek može živeti. Jer, postoje neke odluke i izbori sa kojima se ne može živeti. Gledala sam u petak uveče "Sophie's Choice". Plakala ko kiša. Kakav strahovit izbor, kakva nemoguća životna situacija! Birati koje od tvoje dvoje dece treba da preživi (uh, i kakva Meril Strip!)... Sofija je zaista umrla onog dana kada je bila dovedena u situaciju da napravi takav izbor. Živela je još godinama, ali pokazalo se da je život izgubio svoj osnovni smisao onog trena kada ju je doveo pred tako strašnu odluku. Jer je u želji da spase makar jednu od svoje dve najdraže stvari, na kraju sve izgubila. Sebe je izgubila. Ta ju je odluka zauvek držala kao taoca. 

Nakon tog filma, teško mi je palo da igram večeras "Švabicu", poslednju u ovoj sezoni. Jer to jeste priča o izboru i ljubavi. I naravno, politici. Igrali smo već mnogo puta, publika voli a mi uživamo. Izbor mog lika (Klara) svodi se na to da ne sme razočarati oca odlaskom za jednog običnog Rusa ("Ja sam svetska žena. Šta bi otac rekao? Školovao me da završim u nekom ruskom blatu!?") A volela ga je, ludo. Ali na stranu izbor mog lika. Večeras

The nose grows 
during the whole of one’s life. 
(from scientific sources) 

Yesterday my doctor told me: 
“Clever you may be, however 
Your snout is frozen.” 
So don’t go out in the cold, 
Nose! 

On me, on you, on Capuchine monks, 
According to well-known medical laws, 
Relentless as clocks, without pause 
Nose-trunks triumphantly grow. 

During the night they grow 
On every citizen, high or low, 
On janitors, ministers, rich and poor, 
Hooting endlessly like

Kako sam obuzet ništavilom – ili priča o Ničem u sedam prizora

Trg je bio prazan i žut od žege, očišćen od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja.                                 Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

 Scena prva:

Bio je to jedan od onih dana koje je, samo da je moguće, najbolje preskočiti. Ili, ako se to ne može, makar prespavati. U svakom slučaju nikud ne izlaziti iz kuće. To su naprosto oni dani kad vam apsolutno ništa ne ide od ruke. Nakon nervozne i neprospavane noći, nešto iza podneva Ništa se izvuklo iz kreveta, umilo, očešljalo na razdeljak i besciljno krenulo da luta pustim ulicama Subotice. Inače, valja odmah reći, Ništa se već duže vremena u Subotici osećalo sasvim prirodno i dobro. Reklo bi se: kao kod svoje kuće. Ipak ovog junskog podneva 1984.godine nešto  je bilo drugačije i posebno. Ništa je jednostavno u vazduhu, svuda okolo sebe, osećalo da će se danas dogoditi nešto istinski važno – jedino nije moglo ni da pretpostavi tačno šta. Prošlo je pored Galerije Likovni susret ali u nju nije ulazilo – pošto Ništa u Galeriji baš i ne bi bila neka posebna novost. Posebno ne za priču koju čitate. Onda je, koju ulicu dalje, sasvim neočekivano Ništa susrelo Tuđu bol. Zastali su, izmenili par kurtoaznih polurečenica i nastavili skupa.

         Prve moje spontane asocijacije na Ameriku su već godinama polja pamuka koja se protežu, kao sneg u ravnici, do besvesti i još dalje, i toliko su bela da čovek oslepi ako ih gleda predugo. Zatim poneka benzinska pumpa pored puta i obavezna crkva, jer se valja pomoliti svugde i u svakoj prilici, raspeća na bregovima, bilbordi sa biblijskim citatima i neonski Isusi

                                                              Danilo Kiš, za svoje Rane jade, stavio je moto: «Za decu, za osetljive». Ja bih mogao reći za ovaj blog: «Nije za decu, nije za osetljive».

Nakon pisanja, sa simpatijama,

                                                               Have you ever thought how lucky you are to be born an Englishman when there were so many millions who were not (Cecil Rhodes)

Postoji Francuz musliman. Postoji Englez katolik (mada je Ivlin Vo, ili već ne znam više tačno ko, govorio da Englez koji napusti anglikanstvo i postane katolik ne ostaje i dalje - Englez). Postoji Rus ateist (mada je F. M. Dostojevski govorio: Ateist ne može biti Rus; ateist odmah prestaje biti Rus).