Zbog velikog interesovanja za dokumentarni film iz dva dela, "Sajmište - istorija jednog logora", B92 je odlučio da ovo potresno svedočenje postavi na http://b92.blip.tv kako bi bio dostupan svima.

Nema veze sa Murakamijem...a možda i ima.

      Ovih dana sam vodila klince iz škole na onu plesnu radionicu grupe „Hajde da...". Sećate se? Plesna trupa u čijem ansamblu su i slabovidi, gluvi i korisnici kolica. Tri dečaka, sedam devojčica i ja - u novim robi di kappa čarapicama, kupljenim specijalno za ovu priliku:) Niko od nas nije znao šta da očekuje, niko od nas se plesom nikad nije bavio, većina ima dve leve noge (čast izuzecima!), ali su nas Boris i ekipa zavrteli, istresli iz gaća i opet sastavili. Mislim da niko od nas nije odatle izašao isti.

Jutros mi je stigao link (hvala Galebe) za kratki film koji mi je ulepšao dan. Dok je ovakvih autora, ima nade za srpski film. Uvek može nešto da se uradi bez državnih para i privatnih bioskopa.

Majstore, skidam kapu. Nasmejao si me danas do suza!

 

 

 

 

 

 

 

Teksas još uvek očima ne veruje. Vilice su još uvek otvorene, a ni muva se ne čuje.  Americi se dogodila svetska premijera "Srpskog filma". Srđan Spasojević je svojim za sada jedinim filmom ušao u svetsku ekipu autora kao što su Gaspar Noel, Lars Von Trier i David Lynch. Jedina razlika je u tome što je naš reditelj uspeo da ode i korak dalje  i napravi još siroviji i šokantnijii film nego njegovi predhodnici.

 

 

Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da “Svira Dilan u Ljubljani”. I sta god bio sadrzaj tog

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ima trenutaka u životu kada si mogao da skreneš levo od Albukerkija i promeniš tok lične istorije.
Mogao si da zagrliš, umesto da odeš.
Mogao si da staviš tačku, umesto da slinavo nastaviš utabanim stazama.
Mogao si da zalupiš vratima i uskočiš u rupu, gde god te ona vodila...moja Alisa.

Otišao je Pol, ali su nam ostali Ben Kvik, Brik Polit, Edi Felson, Čens Vejn, Buč Kasidi, Henri Gondorf, Fast Edi Felson, Volter Bridž... Hvala mu.

Ne pamtim kada sam poslednji put bio u bioskopu. No, ovih dana ću, bez obzira na nepovoljne okolnosti za takvu vrstu zabave ( vrućina i tako to), sigurno otići i pogledati jedan film u trajanju od 15 minuta koji je napravio student Fakulteta dramskih umetnosti, Nebojša Nenadić.Film se zove "Zvezda tri" a urađen je kao ispit za drugu godinu režije na akademiji. 

Da donesem

KULTNI psihološki triler Alfreda Hičkoka „Psiho“, film koji već pola veka slovi za jedan od kamena temeljaca svetske kinematografije, proslavio je pretprošlog vikenda svoj pedeseti „rođendan“.

Do snimanja ostvarenja koje se davno izborilo za neprikosnoveni status remek-dela, ne samo u žanru horora - lako je moglo i da ne dođe, budući da pre pet decenija niko u Holivudu nije bio zainteresovan za ekranizaciju krimi romana Roberta Bloka (od kog je Hičkok prava na knjigu otkupio anonimno i to za samo 9.000 dolara).

Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u svetu celuloidne trake. E pa nije tako!

 

 

Nekoliko dana mi