Na raspustu između gimnazije i fakulteta, onog leta gospodnjeg koje je svetu donelo dupli album "Piter Frampton Comes Alive”, krenuo sam autostopom po Evropi. Hičajking je tada bio normalna pojava. Svi koji su držali do sebe to su radili.

Poneo sam maslinasto zeleni ranac, vreću za spavanje, mapu i crveni pasoš.

Ideja je bila da presečem Italiju, prođem Francusku uzduž, dođem do Londona, a da u povratku svratim do Amsterdama i preko Belgije, Luksemburga i Švajcarske stignem nazad.

U jednom trenutku, na granici između Italije i Francuske, kod gradića Ventimilja,

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.

Ukoliko išta znamo o ljudima, onda je to da vole da se dele. Na kauboje i indijance, partizane i Nemce... kao i u svim beogradskim školskim dvorištima 1980-te, i u dvorištu OŠ „Stevan Sinđelić" je među osmacima i naprednim sedmacima, zamenivši dve pomenute, zavladala podela na hipike i pankere. I ostalu devedesetprocentu masu koju ta podela nije ni najmanje zanimala. Treba li reći, pripadao sam devedestprocentnoj masi. Pripravništvo u rok grupi bez bubnjara bi me verovatno ubrojalo

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Na Vis sam otišao sam, niko me nije pratio, nije bilo suza, zagrljaja, čak ni rukovanja. Na aerodrom sam krenuo autobusom koji sam uhvatio ispred Crkve Svetog Marka. U avionu za Split čitao sam Jatovu reviju, tekst Mome Kapora koji je uz povišen sentiment obrađivao fenomen majčine turšije.  Onda sam gledao kroz prozor prebirajući pogledom po redovima cirusa i stratocirusa. Potom sam se prebacio u sedište do prolaza i poslednje minute leta proveo razmišljajući o nikad do kraja rastumačenom fenomenu seksualnog magnetizma stjuardesa. U Splitu sam kupio Politiku i popio duži espreso

Stvari su se otele kontroli. Ja pozivam sve ljude pravilnih shvatanja na borbu protiv uticaja neprimerenih sila u našoj sredini. Godinama nisam primećivao rušilacku snagu koja polako i sigurno radi na podrivanju svih onih temelja na kojima počivaju zdrave porodica a time i jedno zdravo društvo. 

Kod blogokolege Petrovića javio se nekakav, navodni, pop.

Imam nekoliko problema sa tim blogom:

1. Navodni pop isključio je mogućnost komentara

„Vežbamo za film, kume. Ti ćeš ovo isto da radiš, samo sutra..."

Karađorđe - Miloš Obrenović  
Josip Broz Tito - Aleksandar Ranković
Toma Nikolić – Vojislav Šešelj
Vojislav Šešelj – Vuk Drašković
Milo Đukanović – Momir Bulatović
Milo Đukanović – Ratko Knežević
Nenad Čanak – Miodrag Kostić
Rade Bulatović – Gradimir Nalić
Ceca Ražnatović – Milorad Ulemek
Mile Luković – Dušan Spasojević
Dragan Kićanović – Zoran Slavnić
Boris Tadić – Dragan Šutanovac
Goran Pitić – Aleksandar Vlahović
Đenka – Mirko Topalović
Najmanji zajednički sadržalac za ovu šarenu skupinu likova je - kumstvo. U našem narodu se kaže „Bog na nebu – Kum na zemlji.“
Sve češće se, međutim, ta umotvorina konvertuje u „...Kum pod zemljom.“

Sve je počelo slučajno, kako to uglavnom biva sa većinom bitnih stvari.

Pre desetak godina, kao mlada nastavnica istorije, ali i neko ko je završio nižu i srednju muzičku školu, Ksenija MIrković se  prihvatila  vođenja hora i pripreme predstave  u OŠ " Ljuba Nenadović" u Žarkovu. Na sreću dece sa teškoćama u razvoju, a pogotove one sa autizmom, predstavu je videla tadašnja direktora OŠ „Antun Skala“ (škola za decu sa teškoćama u razvoju) Jasmina Jovanović i oduševljena onim što je Ksenija  uradila, pitala je da li bi pokušala nešto slično da napravi u njihovoj školi. Kako nikada nije radila sa decom sa teškoćama, bila je zabrinuta da li će umeti tako nešto, ali je odlučila da pokuša.

Obojeni program je bend koji kao da poslednjih meseci dozivljava svoju drugu mladost. Posle "Aviona" u novom ruhu, koji su se proletos posteno izvrteli na talasima manje-vise svih relevantnih radio stanica u Srbiji, prosle nedelje je njihov odlican novi snimak, Go-go, debitovao kao novitet na osmom mestu domace liste Diskomera Studija