ET CINIS EST NOSTRA ULTIMA FINIS

 

* UPOZORENJE RODITELJIMA

ovaj video klip moze biti nepodoban za maloletnike.

Možda ste očekivali da vidite Vilnera Ulisea kako pomaže nekoj bakici da pređe ulicu. To je uobičajena slika skauta na dužnosti. Ali dvadesettrogodišnji Vilner ima danas mnogo važnije dobro delo da uradi.

On je jedan od skauta i skautkinja Leožana, grada na Haitiju teško pogodjenim zemljotresom čiji je epicentar bio u neposrednoj blizini. Grad je uništen - većina stanovnika je izgubila domove ili članove porodice, a sahrane su postale tragično učestala pojava. Ali, bez obzira na njihovu traumu i gubitak, mladi Leožana pohitali su da pomognu sugradjanima.

 

EDIT: Nove fotografije sa Haitija postavio sam u komentaru ovde

... to sam hteo da Vam kažem ...

1

2

 

3

 

4

 

(Esej o sopstvenoj poetici umetničog stvaralaštva, kao deo Magistarskog rada iz zidnog slikarstva, na temu Alegorija)

U razmišljanju kako bih mogla opisati i predstaviti sopstevnu poetiku, prvo mi pada na um da je to ipak prilično teško za slikara koji se isključivo vizeulno izražava. Međutim u ovom izazovu i razmišljanjima o predstavljanju sopstvenog sveta, inspiracije i tematike koja me je vodila u svom umetničkom stvaralaštvu, sigurno moram zaći i u onaj intimni, psihološki deo sopstvenog bića, kako bih objasnila odakle potiču odrđeni motivi i porivi

Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...

Avganistan, priča prva

Trčala je za njim. Da mu ubaci u stih

dužinu

 

za koju je otišao.