ima nešto neobično u spoju dobrog benda i loše organizacije, ispoljeno mahom u tome da će kvalitetan bend izvući stvar čak i kada je na delu očajno loša organizacija. 

iako pretpostavljam da je većina posetilaca ove sajberzone upoznata sa radom benda, napisaću par reči o onome što nouvelle vague meni lično predstavljaju.

nouvelle vague, novi talas, nosi mnoštvo asocijacija na nostalgičnu francusku kulturnu scenu od pre polovine veka. danas, kako god, romantični bend, izvanredan muzički sa supersenzibilnim ženskim vokalima, predstavlja originalnu sponu s umetnošću prošlog stoleća, gde akteri te epohe polako blede iz uspomena, što zbog razumljivog protoka vremena, što od nemirnog i nestalnog života koji ih je prebrzo odneo s pozornice. nouvelle vague spaja to iščezavajuće doba sa novom, galopirajućom, nesentimentalnom, nenostalgičnom, površnom pa čak i surovo materijalističnom erom.

Ljubiteljima Zvezdanih Staza ne treba previše objašnjavati lik i delo entiteta zvanog Borg - pseudo rasa kibernetičkih organizama (pozajmljeno od Wikipedije, da se ne mučim u prvoj rečenici bloga) koji teže tehnološko-organizacionoj perfekciji kroz porobljavanje i kibernetizaciju vrednijih primeraka drugih civilizacija, pa uništavanju ostataka tih civilizacija da ne bi predstavljali konkurenciju, a preko potpunog nedostatka empatije, sve sa ciljem da bi to porobljavanje bilo što efikasnije i urađeno uz što manji rizik.

Ono što je najvažnije, Borg pamet je kolektivna na mnogo dublji način nego što mi zamišljamo kolektivnu pamet.

Pod plaštom straha Borg zaljubljenike u Zvezdane Staze ređe asocira na fenomen kolektivnog nego što bi neko ko ne gleda seriju pomislio pri slušanju uvoda u Borg priču.

Tako, lišen nasilničkog i šačice preterivanja, pa obogaćen empatijom Borg bi nekim grupama maštovitih čitalaca, po nekim paralelama, a pod pritiskom sve prisutnijeg kompjuterskog procesiranja, i propusne moći mreža, pa nanotehnoloških trendova i fokusa na ekonomiju znanja, bio dobar proxy za našu srednjoročnu budućnost.

 to je bilo možda neke devedesete, ili devedes' prve, kad sam pripomognuta od strane lica  koje je napravilo pesme koje sad puštam, otkrila waitsa i meredith monk, baška evropski film i onog prokletog fazbindera s njim... ne kažem, ima tu i dobrih stvari, čak bih mogla da potpišem da su dobre gotove sve. pazolini je hteo da mi skače po nervirima, mada opet kažem -  dobro je to. 

otkrila sam (isto tada) i praha - grad straha, i amsterdam odakle sam se vratila deblja nego što se prosečan jedvapunoletnik vraća s tog mesta, da duvam me mrzelo (kašljem, spava mi se i budem

Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa.

Gost autor: aca52ns

ДАН СЕДМИ

„Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“