S vremena na vreme sin mi kaže: Nikad neću zaboraviti ono kad si mi pekao ribu na užarenom kamenu!

Imao je tad sedam, osam (?) godina. Ne sećam se više razloga ali na more smo išli sin i ja. Drugaricina drugarica, inače rodom iz Sućuraja na Hvaru, dogovorila se s majkom da nas ova primi na dvadesetak, mesec dana, naravno uz plaćanje. Nije bilo skupo a i u ono doba sam imao pristojnu lovu. Avionom do Splita, autobusom do Drvenika i feribotom do Sućuraja. Drugaricina keva imala kuću na grebenu, s jedne strane se spuštali na plažu a s druge silazili u luku i grad. Bilo nam lepo al' ovaj moj k'o priključen na struju!

.

                               

Prvi koraci pregaoca koji su gradili staništa na prapočetku Arhitekture i model po kome je nastajala nije izbrisan netragom posle svih promena epoha koje su prohujale i tokom kojih je stvoreno bezbroj gradova i u njima zdanja sa namenom svih vrsta, malih i velikih za stanovanje plebsa i prinčeva, kasarni, katedrala, elitnih naselja, parkova i svega onog što zatekosmo a nastavlja se i dalje. Arhitektura je stvarana podnoseći i noseći se sa raznim ograničenjima, uvek i sasvim u skladu sa tekućim vremenom i tada važećim uzusima. Išla je svojim iznuđenim tokom, usmerena od početka da služi pre svega potrebama i volji vladalaca, kasnije i vlasnika kapitala, trajala je prihvatajući od njih nalog koji je podrazumevao ne samo ravila već i formu i lik. Bilo je povremeno usled povećanog dotoka adrenalina kod nekih graditelja događanja gde je delo skliznulo van uobičajenog klišea, arhitekta je tragajući za novim izrazom koji je zahtevan ili dopušten od naručioca činio neke korake u sasvim nove prostore projektujući putem novogovora formu do tada neviđenu i tako se stvarao arhitektonski događaj koji je beležio uglavnom početak koračanja novom stazom ili penjanje stepenicama, posle su kazali da su to bili trenutci uspona, rušenja barijera i prodora u nove prostore mišljenja i umetnosti građenja.

Imaš pravo!

 

Imaš pravo da budeš ogorčen.

Imaš pravo da se ljutiš

i da se osecaš uvredjeno! 

Imaš pravo da ne slušaš.

Kad je, ono pre možda godinu dana, Vuk Jeremić, zagužvao sa Hrvatskom, iz političkih razloga dakako, dodao je tome i ličnu notu i kazao da nikad ne bi otišao na godišnji odmor u Hrvatsku.

 

"Mislim da građani Srbije trebaju ići na odmor na ono mesto koje je u skladu s njihovim, pre svega, materijalnim mogućnostima, ali i tamo gde se osećaju sigurno i gde su dobrodošli", kazao je tom prilikom za "Pres"Jeremić, sugerišući i ostalim građanima Srbije da ne idu na letovanje u Hrvatsku.
Osećaj sigurnosti je zaista koliko objektivni stav,

Zvao me na ples. Onako prijateljski. Zaista. Samo da igramo.

Bal je pod maskama - kaže. Evo ja imam jednu. Stara je već. I svi znaju da je moja. Da idemo?

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

Једног лета, средином деведесетих, када су јаја на пијаци у мом родном граду коштала колико и сада, али месечна плата била довољна за само десет комада, дође мој друг Јова у родни крај, да са својима проведе прву слободну седмицу коју је добио од газде у Данској, Шведској... Или Финској?