1.

Ne znam kakav je to vocnjak u kojem sam kampovala, ali danas otkrivam da se pod istim vocem nalaze kilometri plantaza duz mora. Sada mu jos nije sezona, posto se tek na ponekom drvcetu vidi ovalni crni plod, velicine masline.
Ne prepoznajem ni plodove velicine nasih duguljastih lubenica, a mozda i malo vece, potpuno zelene kore. Njih prodaju ratari na ulicnim tezgama, koje su improvizovane na malim kamionima i vanovima duz puta.
No najcesce se prodaje vodena jabuka (lian vu). Osim crvene boje i imena, nema niceg zajednickog sa jabukom. Oblikom pre podseca na krusku, a

6. DAN - O LJUDIMA

Ljudi koje srećem ovih dana na putu za Santjago pripadaju najrazličitijim generacijama i nacijama. U hodočasničkom hostelu u Markini volonterka mi je rekla da je njihov najmlađi gist imao 17, a najstariji 83. Među mojim povremenim saputnicima i slučajnim sustanarima u zajedničkom smeštaju raspon godina je od 23 do 80.

*
U jurti najblizoj mestu gde kampujem odsela je grupa turista iz Slovenije i Hrvatske. Cula sam ih kad su razgovarali i pozurila da im se javim.

Verovatno najveca razlika izmedju samostalnih putnika i turista je sto ne dele ni priblizno ista iskustva iako su obisli identicna mesta. Dok razgovaram sa jednim Slovencem iz grupe (inace jako ljubaznim), sa zaljenjem primecujem kako nema one bliskosti koja se namah uspostavi kad se sretnu cikloputnici, stoperi, bekpekeri...: Koliko dugo putujes?, Gde si odseo u..,? Kako si stigao do...? Gde moze da se jeftino prespava? Sta mislis o...?

Tadija Janičić: Bajke za nevaljalu decu (slike i skulpture)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad, www.msuv.org
Otvaranje: četvrtak, 8. maj 19h
Kustos izložbe: Nebojša Milenković
Trajanje izložbe: 8. maj - 1. jun 2014.

 I pored brojnih tehnoloških otkrića i pronalazaka smišljenih da mu olakšaju svakodnevno funkcionisanje - čovek današnjice deluje nesigurnije no ikad u svojoj novijoj povesti.

Ispražnjena značenja i velike ideje (koje su u međuvremenu potrošile svoje pokretačke potencijale) njegov život svele su na svakodnevni napor prevazilaženja zjapa koji stoji između potreba i mogućnosti - odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja. Kriza vremena u kom živimo prevashodno je kriza ideja i ona svakako nije zaobišla ni umetnost. Šta, dakle, u takvoj konstelaciji ostaje kao moguća (poželjna) strategija umetniku/umetnosti našeg vremena? Da li je to davanje odgovora na ionako konfuzna i do kraja ne uvek sasvim lako/jasno dokučiva i čitljiva pitanja - ili, moguće, pokušaj da se pomenuta potraga artikuliše nastojanjem da se praznina o kojoj je reč: omeđi, artikuliše, dokuči, ograniči, savlada, prevaziđe, relativizuje, ignoriše, ironiše…

Slikar Tadija Janičić odlučio se, promišljeno, za ovaj drugi pristup.

Pa valjda – dizanju.

No, sad bez šale, šege i mačevanja, otkud taj mazohistički poriv u ljudskog roda da se opuča pufćajući pod teškim tegovima za čijim podizanjem realno nema nikakve potrebe?

Vreme je... čudno. I kao pojam, i kao pojava. Ono je avatar onog našeg nedomislenog i ujedno najšireg spektra stvarnosti.

Prisećam se proleća koje upravo teče. Proleća koje to nije. Zato ga se i prisećam, kao da je nešto bivše, iako još uvek traje. Siv, poluvlažan i težak jorgan gotovo svih dana je navučen odozgo, kroz poluloptastu ravan gde je trebalo da se nalazi ona prefinjena, tanka, plavičasta posteljica večnosti. Pod tim teškim sivim plaštom dani su se nekako nezdravo sjedinili i sabili u utisak da su se samo prividno izdešavali, i, posledično, u utisak da

Često me poznanici, kada saznaju da radim u Britanskoj ambasadi pitaju šta to Srbi i Britanci imaju zajedničko. Uz osmeh, nabrajam neke od prvih asocijacija koje se tiču sličnih interesovanja naših dveju nacija: smisao za humor, muziku, dobre koncerte i kreativnost mladih ljudi. Mnogi od nas su odrasli uz Leteći Cirkus Monti Pajtona, Mućke, Alo-Alo, a da ne govorim o muzici, The Beatles & the Rolling Stones, Led Zeppelin, The Sex Pistols, Clash, Joy Division, The Streets, David Bowie, Radiohead...

Ona mu se naslonila na grudi, puštajući ga da je provede kroz saborište. Nit’ što vidi, nit’ čuje, stisla oči i samo misli kako je ovo ružan san. „Nek’ nestanu! Nek’ svi nestanu! Neću, neću da ih gledam!“ Razmiče se svet pred njima, pa kako Milanko i Jelena prominu, sašaptavaju se i podgurkuju:  „Što bi ono? Odjuri Obren niza stranu k’o da ga furije gone!“

Kako zamakoše u šumarak, Jelena ga odgurnu i kleknu na meku paprat. Tek  joj tu, sklonjenoj od očiju radoznalaca, dođe da kuka iz glasa.  Drhti i jeca, a Milanko nemoćno kraj nje stoji.

Slušam pričicu kume iz Čačka - oćelavilo kuče po ušima, profesori veterinarskog odmah sazvani pošto je i prethodno kuče, još onomad, počelo tako da se "ponaša" pred smrt.

Kaže konzilijum da je kuče ok, nego, prosto, neke individue ćelave, neke ne, kao kod ljudi.

Ispostavi se da je kuče neko privremeno vreme pazio mentalno odsutniji muškarac, muž i otac, dakle, koji je kučetu servirao samo kupljenu hranu u onoj kučećoj posudi što stoji na podu.

Kad se kumina majka vratila pa je kuče ponovo postalo maženo, paženo i počelo da jede sa stola ....pogađate, dlake na ušima su se vratile.

Jel sme ovaj recept da se proba kod ljudi? :-)