Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je »od kuće« uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

Verdi je jedan od mojih najomiljenijih kompozitora, a jedan od razloga za to je neverovatna opčinjenost romskom kulturom, životom i muzikom.
Jedna od omiljenih opera koju je on komponovao je opera Trubadur.
Prvobitni naziv nije bio taj, ali je zbog cenzure i činjenice da je jedan od glavnih likova romkinja Asučena morao biti promenjen.
Radnja se dešava u Španiji i postoje tragovi da je sam libreto ispirisan istinitom

... dolazi vreme ušuškavanja u kutiju zaborava i prekid glumatanja u ovdašnjem naprednom vodvilju ... a pošto je izbegnuto, kao i uvek, da se odrecituje i odpevuši libreto za finalni čin ... da se vrate pare što građani dadoše za karte ...

Odmah da se razumemo, ovde neće biti reč o onom tvom Novaku, na kojeg, da, ti misliš, nego o novaku, nekom drugom. Zaboravi.

Ponekad, složićeš se, postavljaju nam glupa pitanja, na koja uspevamo da odgovorimo jedino tako što ćemo odgovoriti jednako glupo, možda i još gluplje, nebuloznije. Onaj koji nam postavlja takva pitanja, gledajući sa naučne strane, hoću reći, obično je....... zalutao sam. Izgubio sam osnovnu misao kojom sam hteo da ti, verovatno nešto sasvim nevažno, kažem, jer da je bilo od neke veće važnosti, ovo se sigurno ne